Ко је затајио

Нема земље у свету где клинци на селу пронађу заосталу бомбу из ко зна ког рата, баце је у ватру, па окупљени око ватре чекају шта ће да буде. Тога нема ни у Авганистану, али има у земљи Србији. У свакој несрећи која се догоди некој војсци у мирнодопско време кривац је људски, или технички фактор, или комбинација једног и другог. Другачије не може да буде и због природе војног позива.

Трагедија питомаца Војне академије на полигону Пасуљанске ливаде управо је комбинација отказа људског и техничког фактора. Технички фактор могао би да се сведе на дилему: је ли затајио уређај који после 27 секунди самоуништава гранату под условом да је она и била типа М93П1, која има самоликвидатор, или је реч о некој старијој серији тих граната које немају самоликвидатор? Граната је „активна” већ после десет метара лета од цеви БГА-30, она се „армирала” у лету и од тог тренутка је опасна. Зашто није експлодирала на циљу, сада ће бити врло тешко одговорити. Да ли је за њену накнадну експлозију кобан тренутак било то што је наводно питомац шутнуо или то што је само држана у рукама, мораће да одговоре пиротехничари или произвођач пројектила.

Војни представник је изјавио да се граната нашла на месту које није локација где су раније биле мете, а одмах поред стајао је питомац који је пронашао. Како је онда граната ту доспела за сада остаје мистерија. Зашто надлежне екипе за преглед вежбовне просторије нису извршиле свој задатак ствар је истраге. Зашто с обичним детектором за метал посада полигона Пасуљанске ливаде није детаљно претражила терен и испитала све сумњиве металне предмете? Нема пара за то?

Људски фактор трагедије питомаца Војне академије посебна је прича. Наравно да су сви кадети били упознати и свесни одговорности и опасности у руковању са минско-експлозивним средствима. Верујем да им је то током наставе и обуке на стотине пута наглашено, верујем да су на томе њихове старешине непрекидно инсистирале. Могуће је да је пажња питомаца на тренутак попустила, крај је школовања, на тренутак долази до опуштања, сви ће они ускоро бити официри, па да се у тим околностима плаше некакве „зарђале” гранате? Да ли се код нас кроз општу демократизацију друштва донекле изгубио војнички дух и карактер војске. Пре свега у домену аутоматске и беспоговорне дисциплине? Јер, војска нигде и никада није била део друштва под „стакленим звоном”.

У октобру 1977. као војник 41. пешадијске дивизије ЈНА био сам 15 дана на великој вежби на полигону Криволак у Македонији. Тадашњи командант дивизије, пуковник Милан Павловић полагао је за чин генерала. Артиљеријска јединица из Кичева – хаубице од 122 мм, постављене на другој обали Вардара, отвориле су ватру по циљевима на Криволаку. Но, уместо по метама, гранате су почеле да падају по нама у рововима. Вежба је одмах прекинута, командант артиљеријске јединице је смењен, дан касније вежба је настављена. Срећом, нико није настрадао, а војска мора да вежба, или да ратује. Иначе није војска.