Треба нам упаљено светло

Слике из опуса „Унутрашња светлост” београдског уметника Миливоја Мишка Павловића биће представљене на истоименој изложби од 21. јуна до 3. јула у Продајној галерији „Београд”. Павловићева дела настајала у периоду од десетак и више година показују „препознатљив третман светлости, која као да избија из саме слике”, како у тексту каталога наводи Жаклина Ратковић, виши кустос Музеја савремене уметности у Београду. Миливој Мишко Павловић је студије завршио у Београду, а усавршавао се у Француској. Осим сликарством, бави се графиком и илустрацијом, педагог је на ФЛУ, организовао је изложбе француских уметника у Србији и идејни је творац Бијенала студентског колажа. Настојећи да другим очима погледа простор у ком живимо, заслужан је за „Зелене скулптуре– жирафе” постављене на Топчидеру или биоскулптуре „Паун” и „Лептир” у Ботаничкој башти.

О предстојећој изложби „Унутрашња светлост” Мишко Павловић у разговору за „Политику” каже:

– Заједничка нит овог опуса јесте индиректно позивање на легенде и митове, али и коришћење цитата уметничких дела пређашњих епоха. Овај циклус није настајао као свесна намера, већ као дестилат вишегодишњег унутрашњег дијалога и тражења „светла”. Ово „светло” у називу изложбе указује како на присуство извесног „исијавања” боје на мојим платнима, тако и на светло које често тражимо у себи као пандан околном мраку. Стваралачки процес има ту интроспективну димензију, рекао бих као извесно буђење или освешћивање у току или после самог креативног чина, као када се упали лампица. То тражење светла је изузетно важно. Од креативних људи зависи колико ће у једном друштву бити светлости или таме...

О томе до каквих сазнања је довела митологија којом је био мотивисан и зашто је преиспитивање етаблираних симбола било изазов, уметник објашњава:

– Митолошке теме нису моја посебна наклоност, али будући да су оне ванвремене и вечне приче које индиректно говоре о онтолошкој, антрополошкој, социјалној и културалној димензији човека и човечанства, погодне су за преиспитивање неких етаблираних ставова и симболике. Данашњи митови које ствара друштво конзумације само су измењени митови давнашњих времена.

Уметнику је у циклусу који ћемо видети посебно драга слика „Ловор, јабука и ружа”, а како сам наводи „реч је о комбинованој представи античке легенде о Аполону и Дафни са средњовековном приказом Дрвета сазнања између којих је цвет руже.

Грчки мит говори не само о похоти насилног бога и непристајању жене да му се потчини, већ и о одбијању Природе да се повије Човеку. Ако мит и представу рашчланимо, Аполон као бог светла, разума и реда је оличење мушког принципа, док је Дафне њему сушта супротност: чулна, интуитивна и дивља она се враћа природном облику и претвара се у ловор.

Насупрот овој сцени стоји Дрво сазнања са змијом и јабуком. Оно симболички представља тест који природа нуди човеку како би је спознао и тиме спознао себе, од природе саме човек је много научио, али најчешће да би је још боље подјармио и искористио... Због тога те две представе и могу да стоје заједно јер говоре о истој ствари. Ипак визуелно, била је потребна флека неке јаке боје како би композицију повезала на ликовном плану. Интуитивно сам знао да је у питању црвена боја, али облик ми се није одмах наметнуо. Тек касније, када је насликан цвет руже, схватио сам да је он и симболички допунио моју намеру, јер је ружа симбол чистоте, божанске љубави, Христове патње, филозофална ружа мудрости...”

Мишко Павловић се поред сликарства бави графиком, илустрацијом, биоскулптурама, а истиче да га тренутно заокупља, као наставак претходних циклуса „о телу и души” синтагма човек-кавез.

– Истина, кавез је пре свега препрека, баријера различитог порекла која не допушта бићу да се реализује у потпуности, а човек га најчешће сам ствара. Неке од тих „кавеза” наслеђујемо генетски, неки су нам социјално наметнути. Прича о човеку – кавезу је заправо прича о цивилизацији, људској раси, предрасудама и страховима, инхибицијама, стремљењима. Желео бих да се ова идеја реализује и као серија биоскулптура и као независни цртачки и сликарски опус – каже уметник који је и оснивач групе ТАТ(„Topiary Art Trust”). Потом додаје:

– Ова група коју осим мене још чине Небојша Ереш и Душан Марковић је активна, до сада смо реализовали шест јавних пројеката са укупно десет скулптура. Оно што је највише обрадовало суграђане у скорије време је рестаурација и враћање поломљених жирафа на Топчидерску звезду. Оне су имале ту несрећу да су их од 2008. до прошле године четири пута рушили. То је тај мрак о коме сам говорио. Стварање нових скулптура и дела које повезују човека са околином, којом су уметност и људски дух, дакле култура у симбиози са природом, јесте једно упаљено светло.

Биљана Лијескић