ММФ као нужно зло

За српску привреду већина домаћих политичара и у јавности експонираних економиста спас од колапса тражи у ангажовању ММФ-а, али се чују, истина ретка, мишљења да ММФ треба да оде из Србије. Мислим да од ММФ-а не треба очекивати било какву помоћ у оздрављењу домаће привреде, али Србија је доведена у такво стање да пред ММФ-ом не може да затвори врата.

Искуства свих држава (нарочито европских постсоцијалистичких и земаља Латинске Америке) у којима је ММФ до сада имао одлучујућу реч у вођењу економске политике показују да је таква (неолиберална) политика њихове привреде довела на руб економске пропасти и до сада није забележен случај ниједне државе којој је „помоћ” ММФ-а била од користи. То јасно потврђује и најновије искуство Србије. Не постоје никакви ваљани аргументи који би нас уверили да би то било другачије и у будућности.

С дуге стране, Србија је (и уз свесрдну „помоћ” ММФ-а) доведена у такву дужничку зависност да није у ситуацији да захтева од ММФ-а да оде из земље, јер „дужничка омча” може бити сваког момента затегнута што би имало драматичне економске и социјалне последице. Србија је изузетно високо задужена држава. Све расправе о томе како спољни дуг још није прешао критични ниво (јавни дуг 45 одсто, а укупан спољни 80 одсто БДП) у функцији су самозаваравања и обмањивања јавности. Србија од петооктобарских промена (2000) води политику прецењеног курса динара, па је исказани БДП у доларима знатно увећан. Када се укупан спољни (али и јавни) дуг упореди са фиктивно увећаним БДП, задуженост се исказује много мањом него што она стварно износи.

Шта онда чинити када Србија од ММФ-а не може да очекује ништа добро, а у исто време не може захтевати ни да напусти земљу? Нажалост, ми смо сами себе довели у такву ситуацији да мало можемо утицати на сопствену судбину, јер смо је препустили у руке других (па и ММФ-а), очекујући да ће се други старати о нашим интересима. Због тога данас не постоји добро решење и избор се своди на лоше (покушати бар нешто да се учини у оквиру ограниченог маневарског простора) и катастрофално (наставити досадашњу праксу).

Оно што би се и у оквиру скученог маневарског простора могло урадити јесте да владајућа номенклатура у будућим преговорима са ММФ-ом буде много истрајнија у заштити националних интереса, а академска и стручна јавност да сарадњу са ММФ-ом не објашњава као шансу за економски просперитет него као нужно зло на које смо приморани због колапса српске привреде изазваног и погрешном економском политиком коју нам је наметнуо управо ММФ. Свестан сам да се тиме неће спречити даље урушавање наше привреде, али оно може бити донекле успорено, што није безначајно ако се има у виду да свету предстоје бурна времена. Неопходан заокрет, који би омогућио економски просперитет земље, може се очекивати тек са значајним геополитичким променама у свету којима се центри моћи све више померају од САД и ЕУ, ка земљама БРИКС-а и где све већи број грађана и у европским земљама (Исланд, Грчка, Шпанија, Италија…) не пристаје на својеврсно дужничко ропство и захтева нови праведнији светски економски поредак.

На крају, ипак, треба признати да основни проблем није у ММФ-у, јер се он одлично стара за интересе оних које заступа, него у домаћој политичкој, академској и медијској јавној сцени која спас види у ММФ-у који ће нас ,,научити реду”. То не само да неће помоћи оздрављењу српске привреде него се таквим поданичким дискурсом шири дефетизам у сопственом народу, јер смо тобоже инфериорни и нисмо у стању ништа добро да урадимо без старатељства богатих и моћних.

Редовни професор универзитета