MMF kao nužno zlo

Za srpsku privredu većina domaćih političara i u javnosti eksponiranih ekonomista spas od kolapsa traži u angažovanju MMF-a, ali se čuju, istina retka, mišljenja da MMF treba da ode iz Srbije. Mislim da od MMF-a ne treba očekivati bilo kakvu pomoć u ozdravljenju domaće privrede, ali Srbija je dovedena u takvo stanje da pred MMF-om ne može da zatvori vrata.

Iskustva svih država (naročito evropskih postsocijalističkih i zemalja Latinske Amerike) u kojima je MMF do sada imao odlučujuću reč u vođenju ekonomske politike pokazuju da je takva (neoliberalna) politika njihove privrede dovela na rub ekonomske propasti i do sada nije zabeležen slučaj nijedne države kojoj je „pomoć” MMF-a bila od koristi. To jasno potvrđuje i najnovije iskustvo Srbije. Ne postoje nikakvi valjani argumenti koji bi nas uverili da bi to bilo drugačije i u budućnosti.

S duge strane, Srbija je (i uz svesrdnu „pomoć” MMF-a) dovedena u takvu dužničku zavisnost da nije u situaciji da zahteva od MMF-a da ode iz zemlje, jer „dužnička omča” može biti svakog momenta zategnuta što bi imalo dramatične ekonomske i socijalne posledice. Srbija je izuzetno visoko zadužena država. Sve rasprave o tome kako spoljni dug još nije prešao kritični nivo (javni dug 45 odsto, a ukupan spoljni 80 odsto BDP) u funkciji su samozavaravanja i obmanjivanja javnosti. Srbija od petooktobarskih promena (2000) vodi politiku precenjenog kursa dinara, pa je iskazani BDP u dolarima znatno uvećan. Kada se ukupan spoljni (ali i javni) dug uporedi sa fiktivno uvećanim BDP, zaduženost se iskazuje mnogo manjom nego što ona stvarno iznosi.

Šta onda činiti kada Srbija od MMF-a ne može da očekuje ništa dobro, a u isto vreme ne može zahtevati ni da napusti zemlju? Nažalost, mi smo sami sebe doveli u takvu situaciji da malo možemo uticati na sopstvenu sudbinu, jer smo je prepustili u ruke drugih (pa i MMF-a), očekujući da će se drugi starati o našim interesima. Zbog toga danas ne postoji dobro rešenje i izbor se svodi na loše (pokušati bar nešto da se učini u okviru ograničenog manevarskog prostora) i katastrofalno (nastaviti dosadašnju praksu).

Ono što bi se i u okviru skučenog manevarskog prostora moglo uraditi jeste da vladajuća nomenklatura u budućim pregovorima sa MMF-om bude mnogo istrajnija u zaštiti nacionalnih interesa, a akademska i stručna javnost da saradnju sa MMF-om ne objašnjava kao šansu za ekonomski prosperitet nego kao nužno zlo na koje smo primorani zbog kolapsa srpske privrede izazvanog i pogrešnom ekonomskom politikom koju nam je nametnuo upravo MMF. Svestan sam da se time neće sprečiti dalje urušavanje naše privrede, ali ono može biti donekle usporeno, što nije beznačajno ako se ima u vidu da svetu predstoje burna vremena. Neophodan zaokret, koji bi omogućio ekonomski prosperitet zemlje, može se očekivati tek sa značajnim geopolitičkim promenama u svetu kojima se centri moći sve više pomeraju od SAD i EU, ka zemljama BRIKS-a i gde sve veći broj građana i u evropskim zemljama (Island, Grčka, Španija, Italija…) ne pristaje na svojevrsno dužničko ropstvo i zahteva novi pravedniji svetski ekonomski poredak.

Na kraju, ipak, treba priznati da osnovni problem nije u MMF-u, jer se on odlično stara za interese onih koje zastupa, nego u domaćoj političkoj, akademskoj i medijskoj javnoj sceni koja spas vidi u MMF-u koji će nas ,,naučiti redu”. To ne samo da neće pomoći ozdravljenju srpske privrede nego se takvim podaničkim diskursom širi defetizam u sopstvenom narodu, jer smo tobože inferiorni i nismo u stanju ništa dobro da uradimo bez starateljstva bogatih i moćnih.

Redovni profesor univerziteta