У трагању за Прустом

Милош Софреновић у последње време највише је у Београду, родном граду, мада га има и свуда по Европи, понекад и даље, докле се његова игра простире. У плесном атласу уметника видимо: Лондон, Беч, Берлин, Стокхолм, Копенхаген, Истанбул, Париз, Њујорк, Загреб... И ево, га вечерас поново пред београдском публиком да јој на овај Светски дан музике одигра свој комад „М. – Соло за три ума” (Дијалози са Марселом Прустом).

Опет ће се то догађати на сцени Битеф театра, само што ће га овога пута „гледати” и филмска камера иза које ће бити сниматељ Миша Милошевић. Коначну форму снимљеном материјалу даће редитељ Пуриша Ђорђевић. Тај поменути двојац не тако давно радио је и филмски документ о великом колеги Јиржију Менцлу на оперском задатку у Београду („Заљубљен у три наранџе”). А о томе како је дошло до ове плесно-филмске копродукције Софреновић је испричао:

– Редитељ ми је једном рекао:„Откуд то да на сцену поставиш мог омиљеног писца?”. „Кога?” – упитао сам. „Па, Пруста”, одговорио је. Тако је заједнички омиљени француски писац најзаслужнији за овај неочекивани креативни сусрет нас уметника сасвим различитих генерација. Старији, коме се представа допала, подучио је мене млађег како је јако важно да се неке ствари архивирају, док сам још у пуној снази.

Занимљиво је да је Софреновићев комад, лањске зиме, прва видела публика у Загребу. Што ће рећи да је после премијере прва била и у дијалозима са аутором, том чину плус, који уследи кад се игра заврши. Пошто се вечерашња представа догађа на овај велики празник музике, уметник нам рече да је изводи у част рано преминуле композиторке Ксеније Зечевић. Наиме, фрагментом из њеног велелепног „Повратка јужним планинама” управо и почиње овај комад. А кад смо већ код музике, рецимо да је пре два дана обелодањен програм долазећег 44. Бемуса и да је у њему и наслов „М. – Соло за три ума”.

Питамо Милоша Софреновића и за ствари још невиђене, које ће се кореографу и играчу тек десити.

– Хајде, да почнем са позивом познатог клавирског Л. П. дуа (Соња Лончар и Андрија Павловић) да реализујемо пројекат „Петрушка”: ја сценски соло, а они свој клавирски транскрипт те дивне музике Стравинског. Замисао је да то буде први у низу пројеката који би представили млађе кореографе у региону и повезали их и са музиком српских композитора.

На лето,њега чекају и неки други „наступи” – у жиријима, на новосадском „Инфанту” и на „Фестивалу монодраме и пантомиме” у Земуну. Али, зима ће за овог уметника ипак бити знатно „врелија”. Укључен је и у пројекат Битеф театра „Пет самогласника” (А, Е, И, О, У), а то значи сваки једном нашем кореографу и сваком десет минута игре.

– Мој самогласник је „О”, што је гледајући будистички пун круг. Наслов мог будућег малог комада је „Јукио Мишима прекинути” (Соло за један клавир, једну идеју и једну смрт). Изабрао сам имагинарних последњих десет минута у животу славног јапанског писца, који ће извршити ритуално самоубиство. Клавир из поднаслова... то је Брамс кога свира Погорелић. Кад сам био дете, за мене је он био први велики додир са клавиром. После његовог чувеног концерта у Сава центру и ја сам кренуо да учим клавир. После је игра ипак у мени превагнула и дипломирао сам је у лондонском Лабан центру.

Кад мало „прелистате” странице о Софреновићу срешћете ту имена познатих писаца и њихових дела која га инспиришу да их претвара у игру.

– Сада интензивно читам Мишимине романе, дневнике, есеје... Посебно ме занима тај његов култ тела пошто је био вођен убеђењем да води порекло од шогуна.

А које су књиге и писци још на полици, чекају у реду да их једном, можда, „пренесе” на сцену?

– То је француски писацМишелУелбек, амерички класици (Скот Фицџералд и др.), Црњански („Роман о Лондону”), Срђан Ваљаревић... Они су ми у глави.

----------------------------------------------

На Менхетну пред ураган

Софреновић ради на томе да свог плесног Пруста прикаже и париској и лондонској публици. Прошлог лета играо је комад пет пута у Њујорку (Dream up festival). И за њега тамо није било „катастрофе”, а претила је:

– Пред то гостовање неки су ми развејали сваки оптимизам. Говорили су ми како америчка публика преферира комерцијалније ствари и да мој „Соло” није за њих. Превише је то интелектуално позориште. Међутим, с пута сам се вратио задовољан, реакције су биле добре и моја представа је оставила трага. Иначе, тамо на Менхетну, запретио нам је и онај страшан ураган. Последњу представу одиграо сам само шест сати пре него што ће у Њујорку затворити сва позоришта и када ће због те долазеће непогоде у граду све стати.