Случај „Будва” – казна стигла и помагаче

Прекјучерашњом пресудом београдског Вишег суда и званично су расветљени до сада неутврђени детаљи покушаја атентата на председника СПО Вука Драшковића, злочина из серије оних које је наредио режим деведесетих, уклањајући на тај начин политичке противнике. Тачно 12 година после овог догађаја и седам година након што је пред Специјалним судом донета прва пресуда којом су осуђени директни починиоци, казна је, судећи према прекјучерашњој првостепеној пресуди, стигла и помагаче – Милана Радоњића, Стевана Басту и Ратка Ромића.

Ова одлука надовезује се на пресуду Специјалног суда из јула 2005. године, којом су осуђени непосредни починиоци и организатори злочина. Утврђено је да иза покушаја убиства Драшковића, као и иза злочина на Ибарској магистрали и ликвидације Ивана Стамболића, стоје исти људи – некадашњи државни врх и тадашња Државна безбедност. Случај „Будва” први пут је судски процесуиран у оптужници која је обухватала и убиство Стамболића. На њој је као налогодавац био означен и тадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић. Против њега је поступак био раздвојен, јер је у време суђења био у притвору Хашког трибунала, где је 2006. године и преминуо.

Правноснажном пресудом Специјалног суда, изречена је јединствена казна за оба злочина, којом су на по 40 година затвора осуђени бивши командант ЈСО Милорад Улемек Легија, организатор оба злочина, као и Бранко Берчек, припадник јединице који је пуцао у Стамболића и ранио Драшковића. На по 15 година затвора осуђени су Радомир Марковић, бивши начелник РДБ, као и припадници службе Ненад Илић и Ненад Миливојевић, којима се судило због помагања.

Утврђено је да су у јуну 2000. године у Будву отишли Ненад Илић и припадник „земунског клана” Милош Симовић. Затим стижу Берчек и Миливојевић и смештају се у стан Владимира Јовановића, у којем Миле Луковић, покојни припадник „земунског клана” испод фрижидера оставља два пиштоља. Током неколико дана оптужени осматрају Драшковићеву кућу, док Илић контактира са представницима војске у Кумбору и обезбеђује возила, легитимације, униформу, као одступницу за скривање и бекство.

Док је 15. јуна око 23.45 часова седео у кући, Драшковић је повређен са два хица која су га окрзнула по глави. На њега је из дворишта пуцао Берчек, испаливши осам метака. Затим се придружује Илићу и Миливојевићу који су чували стражу. Сва тројица се скривају у касарни у Кумбору, одакле су војним хеликоптером пребачени у Лађевце, где их дочекују Улемек и Душан Спасојевић, покојни вођа „земунаца”. Улемек је, после злочина исплатио Берчеку, Миливојевићу и Илићу по 10.000 тадашњих марака.

„Командант јединице за припрему злочина био је Милан Радоњић, а Ромић и Баста су били под његовом командом. Специјална екипа ДБ-а ишла је да снима мој стан у Будви искључиво у функцији моје ликвидације”, сведочио је Драшковић. Он је додао да су оптужени сачинили два албума фотографија његовог стана у Будви и околине, и позвао се на признање Ненада Илића.

„Илић каже да је Баста после сликања у Будви објашњавао атентаторима како да приђу мом стану и куда да беже да не натрче на црногорску полицију, са којом су били у лошим односима, па су за извлачење у помоћ позвали војску”, рекао је Драшковић.

Радоњић, Ромић и Баста одбацили су оптужбе, тврдећи да је праћење Драшковића био уобичајен посао службе, јер се очекивало да се у он у Црној Гори сусретне са службеником Владе САД Николасом Хилом, задуженим за „субверзивно деловање против Србије”.

Први поступак атентаторима на Драшковића и Стамболића остао је упамћен и по завршној речи тужиоца Миољуба Виторовића који је оценио да је то процес против Милошевићевог режима.

„Пуцњи у Драшковића и Стамболића били су пуцњи у другачије мишљење. Оптужени за себе тврде да су јунаци и хероји. Јунаци не убијају с леђа. Где им је била храброст да се одупру таквом вођи”, рекао је тужилац.