Ђаво у Марини Абрамовић

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Марина Абрамовић је поново у вестима, овога пута поводом дугометражног (1 сат и 45 минута) документарног филма о њеном животу и раду, чији је наслов „Уметник је присутан”. Филм се за сада приказује само у њујоршком „Филмском форуму”, а телевизијску премијеру на мрежи ХБО (која је продуцент), имаће идућег месеца.

Документарац о Марини је „фасцинантан”, констатује критичар „Лос Анђелес тајмса”. „Легендарну уметницу перформанса приказује нам као личност чији се живот и рад преплићу много убедљивије него што смо замишљали”.

Филм је иначе режирао Метју Акерс, чија су специјалност управо телевизијски документарци. Он је са својом екипом Абрамовићеву пратио током 10 месеци у шест земаља, снимивши стотине сати сировог материјала, да би у завршној монтажи убацио и архивске снимке неких њених пројеката који су је учинили славном – као што је својевремена 16-часовна вожња у круг једним париским тргом, али и чувени перформанс из 2010. у њујоршком Музеју модерне уметности, када је, као главни експонат, више од 700 сати провела седећи на једној столици, са другом преко пута ње на којој су се смењивали посетиоци, да би се међусобно у тишини гледали.

„Лос Анђелес тајмс” цитира и шта је та представа значила њој самој. „После 40 година током којих су људи мислили да сам луда и да треба да будем у болници за менталне болести, коначно сам добила сва признања… Ја сам била ’алтернативна’ од рођења. Извините, ја имам 65 и не желим више да то будем. Желим да будем уважавана пре него што умрем”.

У интервјуу са Марином Абрамовић, којег поводом филма објављује „Волстрит џорнал”, каже се да је она последње четири деценије посветила раду који је „између екстрема гласности и тишине, сарадње и конфронтације”. На питање зашто јој је било важно да у толикој мери пред камерама открије саму себе, одговорила је:

„Желела сам да шира публика схвати шта све значи стварање у уметности перформанса. Једини начин за то био је да одустанем од своје приватности и омогућим један објективан поглед. Режисер у почетку није веровао да ова уметност може да буде толико трансформативна и био је сасвим задовољан својим песимизмом. Почео је као потпуни неверник и на крају постао велики верник.”

Објашњавајући мотиве који су је подстакли да у Хадсону, држава Њујорк, оснује „Институт за очување уметности перформанса” који ће носити њено име и бити отворен 2014, Абрамовићева је рекла да јој је први циљ да јавност образује како да гледа на ту уметност, која је „прошла кроз много промена, уз енормну количину неразумевања”. „Није сваки идиотски гест перформанс”, рекла је, наводећи пре свега пример поп звезде Лејди Гаге и њене хаљине од меса.

Што се тиче пројеката које би желела да реализује у свом институту, каже да је један од њених великих снова да од Дејвида Линча затражи да сними филм од 365 сати. Такође жели да створи платформу за сарадњу са научницима и примену нових технологија.

„Њујорк тајмс” је, поред приказа филма, такође објавио и изузетно провокативан интервју (у свом недељном „Магазину”) под насловом „Ђаво у Марини Абрамовић”. Прво питање које јој је поставио, било је да ли је на поменутом перформансу у Музеју савремене уметности, који је видело 750.000 посетилаца, имала проценат од сваке улазнице, као музичари?

„Добила сам толико мало да то не желим ни да кажем. Мој хонорар је био тачно 100.000 долара, што покрива годину дана мог рада, а поврх тога морам да платим помоћнике и закупнину за пословни простор”.

На констатацију новинара да је описивана као „екстремно заводљива, подједнако за мушкарце и жене”, Абрамовићева је одговорила да је „веома усамљена у хотелским собама”. Подједнако отворена је била и у одговору на интимно питање о уградњи силикона у своје груди. „Имала сам тада 40 година и била очајна после сазнања да је Улај (немачки уметник перформанса Франк Уве Лејслепен, који јој је био животни партнер од 1976 до 1989. – прим.) направио дете 25-годишњој девојци која му је била преводилац. Осећала сам се дебелом, ружном и нежељеном. Зашто не употребити технологију, ако можете, да ободрите свој дух?”

На крају, објаснила је сврху свог плана да се кад умре, сахрана обавити са три ковчега истовремено на одру у Београду, Амстердаму и Њујорку, с тим што се неће знати у којем је њено тело. На то ју је подстакао изузетно скроман последњи испраћај Сузан Сонтанг, са којом је друговала у последње четири године њеног живота. Абрамовићева због тога жели да са овог света оде по мудрости суфиста да је „живот сан, а смрт буђење”. У тестаменту ће оставити налог да сви ожалошћени дођу обучени у јарке боје, јер ће све то бити „њен живот”.