Видосав је предао команду

Краљево –„Видосаве, ја умирем ти преузми команду. Спаси овај народ”. То је, наводно, изустио Сава Ковачевић, легендарни командант Пете пролетерске бригаде и Треће ударне дивизије пре него што је, покошен непријатељским мецима на Сутјесци, испустио душу. Тога нема нигде у историјским књигама, а ни у сведочењима преживелих из Другог светског рата, али за то знају готово сви мештани Доње Груже, који су били чести гости кафане „Пролеће” у Витковцу код Краљева.– Зна се то и шире, тврди Зоран Вучићевић, Видосављев син – јер је овде, пре неку годину док је кафана радила, свратио један младић из Београда само да види и упозна Видосава. И, испричао је да су се током сукоба на Косову, у његовој јединици често препричавале те измишљене Видосављеве згоде и незгоде. Зато су, на једном војном камиону крупним словима исписали „Видосав је преузео команду”. Збуњен је био и непријатељ, а и саборци из других јединица. – препричава Зоран причу госта из Београда.

Видосав наравно није био на Сутјесци. Војевао је нешто мало по околним Гледићким планинама као седамнаестогодишњак, једно време у четницима а после у партизанима. У миру је био угоститељ. Пуне три деценије са супругом Горицом, која је преминула раније, радио је у својој кафани „Пролеће”. Пре два месеца, тачније 3. априла ове године, „предао” је команду. Преминуо је у 89. години као пензионисани угоститељ. И, није могао његов другар Стево Томовић да те „његове легенде а не лажи, јер би лаж била непримерена реч за тако занимљиве и привлачне измишљотине” не помене и у посмртном говору тврдећи да ће дуго кружити гружанским крајем, а и шире.

Једна од њих је и Титова посета Видосављеве кафане. Он је Тита, наводно, као доброг познаника из рата, звао именом – Јосип. Покрај кафане је пруга, а њом је често пролазио и плави воз. – Седим ја ујутру у кафани, кад на врата Јосип. О, како је, Вићко, шта има ново, имаш ли нешто онако, с ногу. Попи једну љуту и узе мало кавурме и оде, не сме воз дуго да стоји – причао је Видосав.

Многи су га пажљиво слушали, осмехивали се, после то препричавали, али Тита у кафани никада нису видели. – Воз је био стварно плав, моторни из Београд за Косово Поље и овде су се укрштали. Машиновође и стјуарти навраћали су да брзо презалогаје и нешто попију. Наравно, не и Тито – објашњава нам Зоран.

Он додаје да је Видосав био такав шерет само у кафани, а у породици озбиљан, добар супруг и изузетно брижан отац. Многима је у селу помагао, позајмљивао новац, превозио мештане до града. Још од 1934. године имао аутомобил БМВ а возачку дозволу са једноцифреним бројем. Ишао је колима и на море... и отуда донео причу како га је, негде на Тјентишту, у пола ноћи, на путу, наводно, сусрела мечка. – Зауставим возило и помислим, Видосаве, шта ћеш, прошао си Сутјеску и Неретву… изађи пред мечку. Кад мечка само подиже шапе, а оно у једној повелики глоговак. Узмем клешта из кола, извадим глогов трн и она само махну и задовољна оде узбрдо, у планину. После, кад сам се враћао изађе она пред аутомобил. Ја већ понео клешта… Кад она ми шапом, коју је, док нисам пришао, држала иза леђа, пружи теглу меда… и оде. Више је нисам виђао – тврдио је Видосав пред гостима кафане.

Зоран још додаје да је често, кад седне са гостима, причао и приче из детињства. – Као дечак крао је бостан, али је допао у шаке газде њиве. Пробао је да побегне међутим, прескочио је ограду од два метра, а онда упао у снег од метра...

Скучен је новински простор да би се препричале све измишљотине којима је Видосав забављао госте, успевајући да им улепша стварност– – Временом су и гости у томе учествовали, приче обогаћивали, невероватним и домишљатим додацима. У томе су, рецимо, предњачили његов сестрић Радослав Пејковић Чиле, Драгољуб Јевдовић Лабо, тадашњи учитељ и Зоран Милојчевић Чомбе, тадашњи управник поште у Витковцу – каже наш саговорник Зоран Вучићевић, Видосављев син.

Мирољуб Дугалић

-----------------------------------------------------------

Кад тамо, Тито у белом оделу

Негде на путу према Загребу Видосав је својевремено имао дефект на колима – откинуо му се вентил на гуми.

– Кад, изненада, видим диже се прашина, иде колона возила кад из једног изађе Јосип у белом оделу… – измишљао је причу својим гостима у кафани Видосав.

– Шта је било Видосаве, упитао је Тито, наводно старог пријатеља.

– Кад сам објаснио, Јосип, не трепнувши, завуче руку у џеп и извади шаку вентила. Вели, ,,поправи гуму и да ти се нађе”.

-----------------------------------------------------------

Хитлеров јаук на немачком

Милосав је гостима причао и о „посети” Адолфа Хитлера заробљеницима међу којима је, наводно, био и он:

– Жели ли неко да се рве са мном – упитао је Хитлер.

– Одмах иступим из строја, Хитлер свуче кошуљу ја поврнем рукаве. Погледамо се, он мрдну брчићима, похватамо се за каишеве и ја га бацим о земљу. Чуло се само оно „гњак”. Али, на немачком...