Путинизација Србије

Страх који Наташа Кандић осећа од "путинизације" Србије можда би се могао објаснити оштрим курсом који је Владимир Путин однедавно заузео према невладиним организацијама које западни буџети финансирају у Русији. Недавно смо имали прилику да прочитамо ауторски текст госпође Кандић у британском "Гардијану", у коме је препричала свој сусрет с Виталијем Чуркином у Приштини. Руски дипломата јој је, наводно, рекао да би Србија требало да послуша Путинов савет и очисти друштво од "тих марионета страних сила". Ником се не може допасти да га зову "марионетом", а делатност Наташе Кандић у заштити људских права свакако се не може свести на тај увредљиви термин.

Али Кандићева се пре неколико дана у једном београдском листу пожалила да је руски амбасадор у Београду "присутан као да је реч о неком глумцу који је добио Оскара: он је свуда, од свадбе до интервјуа у ’Политици’. Толико је присутан да ми се понекад чини да је то због тога што је Србија постала руска провинција. Рекла бих да бројне политичке партије подржавају ’путинизацију’ Србије".

Упадљиво је да су се оптужбе за "путинизацију" и "губернизацију" Србије (о потоњој брине Весна Пешић, један од челника Либерално-демократске партије у српском парламенту) почеле јављати у часу кад је постало јасно да се Београд све више ослања на руску помоћ у одбрани Косова и Метохије, као и да Руси озбиљно размишљају о улагању вета на америчко-европску резолуцију о независности Космета.

Те оптужбе у овом часу чине се и преурањене и преувеличане. Српска нада у руски вето још је мања од српске наде да ће Вашингтон да се предомисли и да неће инсистирати да Савет безбедности гласа у корист Ахтисаријевог плана. Те оптужбе нису ни фер. На страну то што руски амбасадор у Београду не добија више публицитета од америчког или британског, па се опет никомe не привиђају "бушизација"  и "блеризација" Србије. Но, није правично ни приказивати српске наде у руску подршку око Космета као скретање Србије са европског или западног пута.

Тим пре што Русија у овом региону нема претерано велику моћ ни утицај. Москва може да поквари америчко-европске планове да се кроз Савет безбедности прогура независност Косова, али не може да присили међународну заједницу на своје решење, а камоли да наметне своју вољу у региону. Нити је икомe ко је на власти у Београду на крај памети да одбацује европску перспективу Србије. Београд, напротив, полаже наде у Европу и кад је о судбини Косова реч, нарочито после умеренијих тонова из Европске уније који су видно омекшали амерички став по питању једностраног признања покрајине.

Видели смо да Србија није продала душу Американцима када је Сартид продала Ју-Ес Стилу. Према томе, ни то што је руски "Аерофлот" заинтересован за куповину "Јата" још не значи да се Србија "путинизује". "Тупољев" на Сурчину неће истоварати арматуру за постављање неке нове гвоздене завесе, нити ће бити "злокобни гласник обновљеног савеза Москве и Београда".