Свака кућа над бункером

Краљево – Нова спортска хала, затворен базен или школа морају имати јавно склониште. А град Краљево може да бира. Уместо да уз сваки такав објекат гради склониште, може да плати накнаду за јавна склоништа од најмање педесетак хиљада евра. Та накнада не важи само за градњу јавних објеката, већ и за приватне куће. И није мала ставка, ни за градски буџет ни за приватна лица која желе легално да граде. Али и будући власник куће или пословног објекта може да бира. Да прво сагради подрум дебљих зидова, од армираног бетона, посебних инсталација, као неку врсту склоништа. Но, ако неће кућу ни над таквим подрумом, онда Јавном предузећу „Склоништа” мора уплатити два одсто од вредности бруто површине стамбеног или пословног објекта.

Парадокс је да на краљевачком подручју овој обавези подлеже готово свака локација, било да је у граду, приградском насељу, било чак у најудаљенијем селу, рецимо, на планини Гочу или висоравни Рудну...

– Закон о ванредним ситуацијама, а и Закон о планирању и изградњи – објашњава нам Звонко Ковачевић, начелник Одељења за урбанизам у Краљеву – предвиђа ову обавезу за све зоне које су „покривене” планским документима. Пошто ми овде за целу територију имамо просторни план, а за већи део и детаљни урбанистички план, то значи да се ова обавеза односи и на градска и сеоска подручја. Било би од користи да је МУП, то јест Сектор за ванредне ситуације, донео своје процене евентуалне угрожености па да за неке локације, тамо где сигурно и у случају рата неће бити дејстава – а то смо могли приликом бомбардовања и у пракси проверити – људе ослободимо ове обавезе. Овако, за сваки пројекат и захтев за ослобађање од ове градње или плаћања накнаде морамо тражити сагласност од ЈП „Склоништа”, па ако они то уваже... Но, све је то јако дуга и компликована процедура која негативно утиче на одлуке будућих инвеститора да граде легално – истиче Ковачевић.

Он је мишљења да се ово питање мора решити другачије, што би се рекло, системски.

– Зашто се за одржавање и градњу нових јавних склоништа, то јест у циљу заштите људи средства не би издвајала из буџета. То би, наравно, морала бити и мања ставка, јер много је два одсто на вредност објекта, а ми овде, примера ради, за развој инфраструктуре као накнаду за уређење грађевинског земљишта издвајамо мање – истиче Ковачевић.

Раније је ова дажбина за будуће инвеститоре била знатно мања, износила је 0,5 одсто од грађевинске вредности објекта, али је то новим Законом о планирању и изградњи од 2009. године промењено и, дакле, три пута увећано.

– Милиони су одавде, из Краљева, на име тога отишли за Београд – каже Радојица Кочовић, начелник Одељења за ванредне ситуације у Краљеву – и то не само са подручја града него и из села, где је угроженост становника знатно мања. А из Београда у последњих десет година ни динар се није вратио. Истина, ЈП „Склоништа” су набавила само једну пумпу за избацивање воде из једног од десетак склоништа које су дужни да одржавају. А стање у тим склоништима је прави хаос, негде је то „склониште” за алкохоличаре и наркомане, у некима вентилација није укључена ни у последњих десет година, а нека су у закупу... Тачно је да Сектор за ванредне ситуације мора да сачини план угрожености становништва и подручја како би се дефинисало где и ко мора склоништа да гради или за њих новац да издваја, али и градска власт мора да се више ангажује. Јер, ако је циљ заштита људи, мора постојати план где ће се грађани одређеног кварта склонити, где појединог села, а не да свака зграда, свака кућа гради склониште. Иначе, склоништа се могу у миру и користити, рецимо као јавне гараже, које Краљево нема, али о томе нико не размишља. У још тежој ситуацији су склоништа која су у надлежности скупштина станара и чим позовемо председника тих органа, како би нешто предузели на уређењу, они сутрадан радије подносе оставку и од свега дижу руке – истиче Кочовић.