Мали хладни рат

Од нашег специјалног извештача

Истанбул – Није рат, али тензија створена после обарања турског војног авиона изнад Сирије не попушта и постаје тема озбиљних полемика турске унутрашње политике. Иако су сви изгледи да је инцидент архивиран уз поруку Дамаску да се било шта слично убудуће неће толерисати, ситуација је озбиљна јер се ради о Блиском истоку који лако пале разне варнице. У позадинској игри су сви регионални играчи – од Ирана до Саудијске Арабије – а глобални играчи – од САД до Русије – већ су се одавно укључили на страни својих традиционалних штићеника.

Хладни рат малих димензија, можда је најбоља дефиниција садашњег стања, па је турски министар одбране Исмет Јилмаз јуче морао да демантује наводе да су руске снаге обориле сиријски Ф-4.

Представљајући режим сиријског председника Башара ел Асада као „видљиву претњу” турској безбедности, одлучујући да турску војску у областима дуж 600 километара заједничке границе са Сиријом стави у највиши степен приправности и позивајући се на члан 51 Повеље УН који говори о праву на самоодбрану, влада у Анкари довољно је рекла.

Турска се и раније јасно одредила према 16 месеци дугом сукобу у Сирији, за који неки тврде да је већ прави грађански рат. Отворила је своју територију члановима опозиционог Сиријског националног савета, припадницима побуњеничке Слободне сиријске армије и примила најмање 32.000 избеглица из Сирије.

Обарање турског авиона 22. јуна могло је лако да се искористи као casus belli, али у свим реаговањима – и света и овдашњим – преовладало је уверење да се дипломатији пружи још једна шанса. Не само око инцидента у Медитерану у коме је, по свему судећи, Турска изгубила двојицу пилота, већ за решавање крваве сиријске драме.

И док је јасно да сваки нови инцидент лако може да изазове пожар несагледивих размера, криза око авиона поприма унутрашње димензије, иако премијер Реџеп Тајип Ердоган апелује на јединство 75-милионске земље.

Премијер је оштро критиковао неке новинске коментаторе, оне који су поставили питање како се турски „фантом” нашао у ваздушном простору Сирије. Да ли је летео на висини од 100 метара, како тврди Дамаск, или знатно вишој, како је саопштила Анкара? Да ли је био у „тренажној” или шпијунској мисији? „Они се (новинари) безобзирно понашају као да нису из овог друштва, као да нису грађани ове земље”, каже Ердоган.

Полемика тиме није окончана. Бурак Бердил, угледни коментатор „Хуријета”, подсећа јуче да Турска свакако има право да тражи извињење од Сирије, али да би прво морала да се извини због погибије 34 Курда – шверцера на истоку земље које је турски војни авион грешком гађао мислећи да су припадници курдског покрета за независност.

„Бизарно је да је Турска морала да куца на врата НАТО-а да би активирала члан 4 Повеље само три године пошто је прокламовала политику нула проблема са суседима”, пише Бердил подразумевајући спољнополитичку доктрину „турског Кисинџера”, шефа дипломатије Ахмеда Давутоглуа, чији је концепт једно време са Сиријом функционисао а сада је две земље довео на корак од оружане конфронтације.

„Бизарно је такође да су Анкари, својевремено активном брокеру у мирењу завађених земаља региона, сада неопходни мултипли брокери да би разрешили све дубље неспоразуме са земљама у непосредном суседству”, пише Бердил. „Ових дана, нео-Отоманима су потребне услуге добре воље Русије и Кине да би се сачувао мир са Сиријом. Иронија је да истовремено позивају НАТО и Иран да помогну решењу кризе око обореног авиона, да САД позивају због мира са Израелом, ЕУ због мира око Кипра, лидера ирачких Курда Масуд Барзанија због мира на југоистоку Турске”.

Ердоган је у уторак апеловао да опозиционе партије инцидент са авионом не користе за дневне политичке полемике, али критици владе одмах се придружио лидер главне опозиционе Републиканске народне странке Кемал Киличдароглу рекавши да је одбрамбена моћ Турске ослабљена зато што „спољна политика почива на блефовима”. „Влада тврди да је Турска постала велика сила, али ниједна велика сила не затвара очи када јој убију девет грађана”, рекао је он подразумевајући инцидент из 2010. када су израелски командоси напали хуманитарну флотилу која је пловила за блокирану Газу, убили девет турских држављана и никада се нису извинили за напад у међународним водама.

Преиспитивање турске спољне политике, позиције њене армије у тренуцима када је 57 генерала у затвору због оптужби да су били умешани у војне ударе и завере против Ердоганове владе и његове Партије правде и развоја која је већ деценију на власти, угрожава нескривене спољнополитичке амбиције Турске и прети да помути славу коју је Ердоган стекао на економском буму.

„Милиони Турака већ по чајџиницама разматрају ко ће се радовати ако Турска објави рат Сирији, турски авиони бомбардују Дамаск, а тенкови уђу у Алепо. Када те неоотоманске масе схвате да свемоћна Турска не успева да обори Сирију, Иран, Русију и Кину, можда би могле опасно да се разочарају”, закључује коментатор „Хуријета”.