Mali hladni rat

Od našeg specijalnog izveštača

Istanbul – Nije rat, ali tenzija stvorena posle obaranja turskog vojnog aviona iznad Sirije ne popušta i postaje tema ozbiljnih polemika turske unutrašnje politike. Iako su svi izgledi da je incident arhiviran uz poruku Damasku da se bilo šta slično ubuduće neće tolerisati, situacija je ozbiljna jer se radi o Bliskom istoku koji lako pale razne varnice. U pozadinskoj igri su svi regionalni igrači – od Irana do Saudijske Arabije – a globalni igrači – od SAD do Rusije – već su se odavno uključili na strani svojih tradicionalnih štićenika.

Hladni rat malih dimenzija, možda je najbolja definicija sadašnjeg stanja, pa je turski ministar odbrane Ismet Jilmaz juče morao da demantuje navode da su ruske snage oborile sirijski F-4.

Predstavljajući režim sirijskog predsednika Bašara el Asada kao „vidljivu pretnju” turskoj bezbednosti, odlučujući da tursku vojsku u oblastima duž 600 kilometara zajedničke granice sa Sirijom stavi u najviši stepen pripravnosti i pozivajući se na član 51 Povelje UN koji govori o pravu na samoodbranu, vlada u Ankari dovoljno je rekla.

Turska se i ranije jasno odredila prema 16 meseci dugom sukobu u Siriji, za koji neki tvrde da je već pravi građanski rat. Otvorila je svoju teritoriju članovima opozicionog Sirijskog nacionalnog saveta, pripadnicima pobunjeničke Slobodne sirijske armije i primila najmanje 32.000 izbeglica iz Sirije.

Obaranje turskog aviona 22. juna moglo je lako da se iskoristi kao casus belli, ali u svim reagovanjima – i sveta i ovdašnjim – preovladalo je uverenje da se diplomatiji pruži još jedna šansa. Ne samo oko incidenta u Mediteranu u kome je, po svemu sudeći, Turska izgubila dvojicu pilota, već za rešavanje krvave sirijske drame.

I dok je jasno da svaki novi incident lako može da izazove požar nesagledivih razmera, kriza oko aviona poprima unutrašnje dimenzije, iako premijer Redžep Tajip Erdogan apeluje na jedinstvo 75-milionske zemlje.

Premijer je oštro kritikovao neke novinske komentatore, one koji su postavili pitanje kako se turski „fantom” našao u vazdušnom prostoru Sirije. Da li je leteo na visini od 100 metara, kako tvrdi Damask, ili znatno višoj, kako je saopštila Ankara? Da li je bio u „trenažnoj” ili špijunskoj misiji? „Oni se (novinari) bezobzirno ponašaju kao da nisu iz ovog društva, kao da nisu građani ove zemlje”, kaže Erdogan.

Polemika time nije okončana. Burak Berdil, ugledni komentator „Hurijeta”, podseća juče da Turska svakako ima pravo da traži izvinjenje od Sirije, ali da bi prvo morala da se izvini zbog pogibije 34 Kurda – švercera na istoku zemlje koje je turski vojni avion greškom gađao misleći da su pripadnici kurdskog pokreta za nezavisnost.

„Bizarno je da je Turska morala da kuca na vrata NATO-a da bi aktivirala član 4 Povelje samo tri godine pošto je proklamovala politiku nula problema sa susedima”, piše Berdil podrazumevajući spoljnopolitičku doktrinu „turskog Kisindžera”, šefa diplomatije Ahmeda Davutoglua, čiji je koncept jedno vreme sa Sirijom funkcionisao a sada je dve zemlje doveo na korak od oružane konfrontacije.

„Bizarno je takođe da su Ankari, svojevremeno aktivnom brokeru u mirenju zavađenih zemalja regiona, sada neophodni multipli brokeri da bi razrešili sve dublje nesporazume sa zemljama u neposrednom susedstvu”, piše Berdil. „Ovih dana, neo-Otomanima su potrebne usluge dobre volje Rusije i Kine da bi se sačuvao mir sa Sirijom. Ironija je da istovremeno pozivaju NATO i Iran da pomognu rešenju krize oko oborenog aviona, da SAD pozivaju zbog mira sa Izraelom, EU zbog mira oko Kipra, lidera iračkih Kurda Masud Barzanija zbog mira na jugoistoku Turske”.

Erdogan je u utorak apelovao da opozicione partije incident sa avionom ne koriste za dnevne političke polemike, ali kritici vlade odmah se pridružio lider glavne opozicione Republikanske narodne stranke Kemal Kiličdaroglu rekavši da je odbrambena moć Turske oslabljena zato što „spoljna politika počiva na blefovima”. „Vlada tvrdi da je Turska postala velika sila, ali nijedna velika sila ne zatvara oči kada joj ubiju devet građana”, rekao je on podrazumevajući incident iz 2010. kada su izraelski komandosi napali humanitarnu flotilu koja je plovila za blokiranu Gazu, ubili devet turskih državljana i nikada se nisu izvinili za napad u međunarodnim vodama.

Preispitivanje turske spoljne politike, pozicije njene armije u trenucima kada je 57 generala u zatvoru zbog optužbi da su bili umešani u vojne udare i zavere protiv Erdoganove vlade i njegove Partije pravde i razvoja koja je već deceniju na vlasti, ugrožava neskrivene spoljnopolitičke ambicije Turske i preti da pomuti slavu koju je Erdogan stekao na ekonomskom bumu.

„Milioni Turaka već po čajdžinicama razmatraju ko će se radovati ako Turska objavi rat Siriji, turski avioni bombarduju Damask, a tenkovi uđu u Alepo. Kada te neootomanske mase shvate da svemoćna Turska ne uspeva da obori Siriju, Iran, Rusiju i Kinu, možda bi mogle opasno da se razočaraju”, zaključuje komentator „Hurijeta”.