Европа као домаћи задатак

„Проширење Европске уније јесте – перспектива. И ми смо за то да та перспектива буде једнака и за Унију и за Украјину”, изјавио је протекле недеље украјински председник Виктор Јанукович. „Паузу која је у том процесу (привремено) настала искористићемо како бисмо – изградили Европу у Украјини”, додао је, указујући на неопходност усвајања стандарда који ће присаједињење европској породици учинити квалитетнијим и природнијим. „То није пуки улазак у елитни клуб, то је – домаћи задатак”, закључио је Јанукович.

Ма колико актуелни европски фудбалски шампионат додатно привукао пажњу јавности на настојања бивше совјетске републике да се прикључи заједници европских земаља (финална утакмица биће одржана 1. јула у Кијеву), почетни ентузијазам у том смислу као да је понешто спласнуо. Рекло би се – на обе стране. Колико су узрок томе украјинске унутрашње прилике, а колико притисци споља, тумачи свако по своме.

Власт у Кијеву дубоко је повређена демонстративним ставом једног броја шефова европских држава, обелодањеним још пре почетка фудбалског надметања, да неће присуствовати великом спортском догађају због, како је наведено, „неслагања са начином на који украјинске власти поступају са бившом премијерком Јулијом Тимошенко”. Она је тренутно утамничена због пословних и финансијских малверзација у које је загазила још пре но што је изабрана на чело владе, али и потом.

Ма колико се Европљани у својим ставовима позивали на принципијелност, поменута одлука била је, несумњиво, политичка, и представљала је отворени притисак на Кијев. Тако су је они на чију адресу је упућена и разумели. Али једнако су је разумели и противници „исхитреног брака са Европом”, они који страхују да би се у тој заједници њихова земља нашла у подређеној улози. А Украјина, као друга по величини држава на Старом континенту, осма по бројности становништва и са изразитим економским потенцијалом, тражи – више.

Могућност проширења на Украјину, што би значило и ширење војног утицаја, европске бирократе никако не оставља равнодушним. У Бриселу чак тврде да узроци тренутног застоја у овом процесу нису на њиховој страни и да су спремни на сваки даљи корак у смислу приближавања ставова. Али, како тврди амбасадор ЕУ у Кијеву Жозе Мануел Пинто Теисеира, у самој Украјини постоје јаки политички и пословни кругови који се противе уласку у Унију. „Такви сигурно ништа неће изгубити ако пауза у преговорима потраје”, закључује дипломата.

Теисеира је на уму имао недавне сигнале пристигле управо из Јануковичеве Партије региона. Како је изјавио један њен високо позиционирани представник, „иако ће евроинтеграције, безусловно, и даље остати спољнополитички приоритет Украјине, предлози који стижу и са стране Русије, посебно у светлу последњих збивања, заслужују веома пажљиве анализе. И, ко зна, можда нас врате разматрању интеграционих пројеката на постсовјетском простору”. То, другим речима, значи и озбиљно разматрање пројекта руског председника Владимира Путина о стварању евроазијске уније, савеза држава које су заједничку историју писале у оквирима некадашњег Совјетског Савеза.

Међутим, ЕУ и Русија нису једини играчи у украјинској утакмици. Наиме, према тврдњама појединих руских медија, има назнака да би Јанукович решење за судбину земље могао да потражи у – Вашингтону. Амерички поглед на судбину Тимошенкове, процењује се, далеко је прагматичнији од европског. Такав став могао би да допринесе ширем отварању украјинских енергетских ресурса инвеститорима из САД. Наравно, у замену за повољне кредите Кијеву које би Американци издејствовали код међународних финансијских институција.

Али вратимо се Европљанима. Њима, у последње време, не иде баш најбоље. Приче о финансијским мукама кроз које пролазе поједине земље Уније, пре свега оне са југа континента, већ месецима су ударна тема медија. Све са пикантеријама о томе да ли ће нека од таквих, на крају, морати да се опрости од еврозоне, што би могло да узрокује дубље урушавање система заједничке валуте. То, дефинитивно, не подиже морал у ЕУ, и тешко да је инспирише да под своје окриље прими и оне који у тој муци не могу директно да јој помогну.

Оклевање да уђу у посао са Украјином, у ЕУ су могли да објасне на много начина. Међутим, тешко је отети се утиску да узрок застоја на путу Украјине ка ЕУ, као и бојкота фудбалског шампионата, није горка судбина бивше премијерке, већ нешто сасвим друго, и много дубље. Нешто што чак ни лоптање не може да помири.