Кукасти крст на кеју

Шетајући Савским кејом пре неко вече, осећај да сам се за тренутак вратио у летњу шему корзоа из средине шездесетих пукао је као балон од сапунице. Наиме, поред мене, нехајно ме гурнувши, протрчао је горостасни младић до појаса обнажен. Уместо да протестујем, прекрстио сам се? Преко младићевих леђа, са једног на други крај, шепурио се истетовирани нацистички орао. И то управо онај са грба Трећег рајха. Исти онај који су Руси и Американци 1945. године, по разним државним зградама, минама дизали у ваздух. Испод раширених крила, која су дотицала врхове млађаних рамена, орао је у канџама носио победнички венац у чијем средишту се удобно сместио улево укошен кукасти крст. Младић се, трчећи уједначеним касом, лагано изгуби у маси испред мене.

У првих мах сам остао изнађен, а потом више затечен. Нисам знао шта би човек у таквом тренутку требало да уради. Убрзо сам став артикулисао тако што сам се сетио једне скроз блесаве Вебстерове језичке досетке. Био је то лингвиста који се играо речима као што се деца играју стварима – тражио им је смисао. Једном приликом његова госпођа га је затекла са собарицом у крилу. Прекорила га је речима: „Затечена сам овим призором!“ Вебстер је на то узвратио: „Не, драга! Ти си изненађена, а ја сам затечен“.

Младић је одмереним касом штајерског ждрепца оптрчао још један круг и нагло скренуо према блоковима, а да нико од шетача није показао ни да је изненађен ни да је затечен. Постидео сам се што сам уопште помислио да нешто треба учинити.

Браво, браћо Срби и сестре Српкиње! Својим нереаговањем, тиме што сте остали мртви хладни пред страшним призором показали сте да више нисте идеолошки потпаљени сељаци, што о вама мисле Старобеограђани. Искулирали сте симболичког националисту, а да нисте ни трепнули! Коначно сте успели да се из најниже психокласе митингаша с Ушћа попнете до највише психокласе, оних који се више не пале ни на легитимне опасности ни на нелегитимне опсесије. Али, да је наш симболички нациста, каскајући Савским кејом, Хитлеровог орла на својим леђима расхлађивао пре макар једну деценију, мајка би га кукастим моткама тражила све до Црног мора.

То значи да смо победили: ослободили смо се неуротично суженог видног поља. На најлегитимније опасности као и на најнелегитимније бабароге сада гледамо трезвеним очима.

Скоро сам се обрадовао што је наш штајерски ждребац откасао у свој стан носећи свој (кукасти) крст на својим леђима. Његов крст је његов избор! И док тако остане, нека га носи. Грађани Новог Београда су се ослободили осећаја експресног лонца, као и насилних фантазија које иду уз такав лонац као издувни вентил.

Ова наша индивидуална психологија симболичког фашизма не говори ништа о неонацизму, али зато много говори о демократији. Ако на њу гледамо кроз студију свакодневног случаја, попут овог који сам анализирао, онда се не морамо бојати неонациста. Они лове у мутном као и њихови претходници. Само што, за разлику од својих претеча који су полазили од тога да су сви осим Германа мање вредна раса, они желе да нас увере да су све расе једнако „расне“.

Момак из наше приче је вероватно на своје вечерње каскање Савским кејом изашао управо с намером да билдапује (енгл. build up, појачано рекламира) нашу „расност“. Билдери моје младости – а звали смо их „расни момци“ – своју „расност“ су показивали нашим девојкама. Морали смо их терати с наших корзоа тзв. интелектуалном употребом силе.

Србија је коначно положила испит интелектуалне употребе силе: са „корзоа“ је отерала једног билдер-нацисту. Уосталом, корзо и јесте место за дилбер-момке, а не за билдер-нацисте.

Социолог