КОНЦЕНТРИЧНИ ХАОС

Малигне ћелије тероризма умножавају се по конфликтима Блиског истока потврђујући тезу да их Бушов глобални рат потхрањује уместо да их уклања. Било је само питање времена када ће се накачити и на ослабљени организам Либана. Сукоби либанских снага и палестинске групе блиске Ал Каиди код северног града Триполија својеврстан су сиже сложене матрице локалног, регионалног и глобалног насиља које притиска Блиски исток.

Барем четири фактора доприносе конфликту: деценијска тензија између разних либанских група и наоружаних Палестинаца, продужена напетост у односима Бејрута и Дамаска пошто су Сиријци после јавног бунта пре две године морали да повуку своју војску из Либана, рефлексије рата у Ираку, Бушов поход против тероризма који је радикализовао разне исламске групе и приближио их циљевима и тактици Осаме бин Ладена.

Појава Ал Каиди блиске палестинске ћелије Фатах ал ислам није зато изненађење. Ова опскурна група прети да Либан врати у кошмарне године грађанског рата. Витриолска упозорења фундаменталиста о "отварању капија пакла" нова су потврда да се хаос по региону шири у концентричним круговима.

Тешко је прецизно одредити шта Фатах ал Ислам заступа. До прошлог новембра припадао је Фатах ал интифади, групацији под сиријском контролом која се током палестинског устанка осамдесетих година прошлог века одвојила од Арафатовог Фатаха. Данас је блиска десетинама малих милитантних исламских група које су се по Блиском истоку намножиле да би омогућиле напредовање Ал Каиде.

База групе која има око 200 припадника је избеглички логор Нахр ал Баред код Триполија, одакле шире прву од своје две најважније мисије: да живот 350.000 палестинских избеглица по Либану организују у складу са ригидном интерпретацијом исламског права, шарије. Друга им је обука за "борбу против Јевреја у Палестини" – иако су од израелске границе удаљени 200 километара.

Варница конфликта изазвана је одбијањем милитаната да се предају либанским снагама реда које су их јуриле после пљачке банке. Распламсао се сукоб у коме је близу стотину људи већ страдало, а хиљаде су се дале у бекство.

Командант Фатаха у Либану назвао је сунитске фундаменталисте "бандом криминалаца" која се одазива на "иностране програме". На кога је мислио у тренутку када се по Либану за утицај боре Сирија, Иран, Саудијска Арабија?

Ерупцију насиља неки доводе у везу са очекиваном ратификацијом резолуције Савета безбедности УН о оснивању међународног трибунала који би судио осумњиченима за убиство либанског премијера Рафика Харирија фебруара 2005. Међународна истрага наговештава уплетеност сиријских тајних служби, што Дамаск демантује и најављује да неће сарађивати са трибуналом уколико се буде мешао у "суверенитет" Сирије.

Власти у Бејруту тврде да је Фатах ал ислам близак Сирији, па се одатле извлачи закључак да је крвопролиће на северу "показна вежба" шта Либану може да се догоди уколико се настави са оптуживањем Дамска за убиство. Либанци се позивају на признање четворице сиријских припадника групе да су у фебруару подметнули бомбе у два аутобуса у хришћанској области близу Бејрута.

Покушаји дестабилизације Либана те врсте су реалност, али мало је вероватно да се Сирија – која има утицаја на многе палестинске организације – ослања баш на групу која је блиска њеном непријатељу, Ал Каиди.

Истина, лидер Фатах ал ислама, ветеран палестинског отпора Шакер ал Абси тврди да нема организационе везе са Ал Каидом, али потврђује да прихвата њену борбу против "циониста и неверника". У Јордану је осуђен на смрт због убиства америчког дипломате 2002. – што је пресуда изречена за исти злочин и убијеном вођи Ал Каиде у Ираку Абу Мусабу ал Заркавију.

Палестинско питање одувек је било у врху Бин Ладенових приоритета. После погибије свог саборца у Ираку, говорио је: "Абу Мусаб је убијен пошто му је Алах подарио пут. Он је ударио темеље одбране вере и обнове Палестине, и осветио је угњетене (Палестинце) убијајући Американце који су савезници Јевреја."

Север Либана злослутно подсећа на југ земље пре 25 година када је Fatahlend био држава у држави. Немоћ либанских власти да се супротставе Арафатовим борцима који су свој рат против Израела водили са либанске територије нагнала је Израелце на велику инвазију и блокаду Бејрута. Највеће жртве били су Либанци. Историја прети да се понови. На северу поново гину – Либанци.

Ниједна арапска земља није платила тако високу цену израелско-палестинског сукоба. Током грађанског рата палестински лидери у Бејруту су, имајући у виду северно, хришћанско, бејрутско предграђе, тврдили да "пут за Јерусалим пролази кроз Жуније". То је значило да се пре стварања палестинске државе треба обрачунати са либанским хришћанским милицијама.

Већина палестинских вођа је у међувремену одбацила ову идеју, али Либанци су остали сумњичави. Оружани отпор палестинских екстремиста подгрејава старе страхове.

Либан је, показало се и прошлог лета, захвалан полигон за запаљиво укрштање разних интереса. Сукоб националне армије и палестинских милитаната брутално указује на крхку безбедност и на лако ломљиве етничке, верске и политичке балансе Либана.