Играње оружјем

АМЕРИКАНЦИ И РУСИ СЕ ОПЕТ ИГРАЈУ ОРУЖЈЕМ. Позорница за најновије америчко-руско надметање је Европа, а на ред је дошло конвенционално наоружање.Вашингтон и Москва укрстили су копља око спровођења Споразума о конвенционалном оружју у Европи потписаног давне 1990. године у Паризу. Реч је документу којим су НАТО и тада још постојећи Варшавски пакт прихватили значајно ограничење количине класичног оружја на простору од Атлантика до Урала. Девет година касније, на самиту ОЕБС-а у Истанбулу, потписан је измењени париски споразум о даљем смањењу наоружања у Европи.

Основни споразум 16 држава западне алијансе и шест чланица Варшавског пакта ограничио је њихове војне потенцијале. Свака од две стране могла је да задржи највише 20.000 тенкова, 30.000 оклопних возила, 20.000 артиљеријских оруђа, 6.800 авиона и 2.000 хеликоптера. Стратешке промене у Европи изазване, пре свега, распадом Варшавског пакта, приморале су потписнике да у Истанбулу, 1999. године, унесу у споразум одређене измене. Овај уговор је досад, међутим, ратификовала само Русија.

И управо ту се крије повод за најновији америчко-руски дуел. Москва тврди да само она поштује поменути документ и наглашава да је однос снага поремећен уласком Словачке и балтичких држава у НАТО. Због тога је Русија одлучила да спровођење споразума стави "под лед". САД и НАТО одговарају да је једини кривац за неспоразум Русија која, према тумачењу западних савезника, није испунила неке преузете обавезе, тачније није још повукла трупе из Грузије и Молдавије.

Америчко-руско "играње" оружјем само на први поглед изгледа као мали проблем узрокован различитим читањем потписаног споразума. У позадини се крију неупоредиво озбиљнији разлози који указују на све дубљи јаз између Русије, на једној, и САД и америчких војних савезника, на другој страни. На званичном списку спорних питања су: амерички противракетни штит у Европи, будућност Косова и Метохије, однос према Ирану. Када се овоме додају и неки, тек делимично прикривени проблеми, попут стања у светској трговини или стратешке контроле простора у средњој Азији (бивше совјетске републике) потпуно је јасно да много тога не штима у односима САД и Русије.

Таква ситуација нимало се не допада Вашингтону. Тврдокоран став Москве и нескривене амбиције Русије да буде равноправан саговорник у решавању спорних питања озбиљно брину САД које би да по сваку цену задрже ореол победника хладног рата и најмоћније државе на планети. Америчке жеље су, међутим, све чешће у озбиљном раскораку с реалном ситуацијом. Посебно када је реч о Русији која постаје све озбиљнија економска сила, а још поседује оно исправно црвено дугме за употребу најмоћнијег, нуклеарног оружја. Када се томе додају и чврсти политички ставови Кремља на челу с Владимиром Путином јасно је да САД морају да размишљају о некој новој политици према Русији.

НА ИСТОКУ ЕВРОПЕ БАШ СЕ ЗАКУВАЛО. Преплићу се озбиљне политичке кризе у Румунији, Украјини и Турској. Посебно су драматична догађања у Кијеву и Анкари.

У Украјини је двомесечни обрачун двојице Виктора, председника Виктора Јушченка и премијера Виктора Јануковича, довео земљу на руб политичке катастрофе. Постоји реална опасност да избију и сукоби ширих размера с несагледивим последицама. Чак и у случају договора главних политичких супарника о најспорнијем питању – термину одржавања ванредних политичких избора – ништа се значајније неће променити. Украјина ће остати дубоко подељена без имало ружичасте перспективе.

Нешто јужније, у Турској, на делу је судар секулариста и исламиста око превласти у земљи. Њихов сукоб, овога пута око избора новог председника, има дубоке корене и заправо је главно обележје модерне турске државе. И овде је тешко наслутити коначног победника због чега Турска, попут Украјине, мора да рачуна на политички нестабилну будућност.