Позориште помера границе

Од нашег специјалног извештача

Висбаден – Млади уметници на почетку каријере увек имају превише планова и амбиција и потребно је и време и искуство да се профилишу на прави начин. Ипак, мене је још за време студија јако привлачило немачко позориште. Њихове представе, које су у то време гостовале на Битефу, издвајале су се специфичном сценском поетиком због чега су ми уједно биле и најлепше и најинтересантније. Немачки театар се доста разликује од било које позоришне сцене у Европи, јер има јединствену историју. У немачком културном систему, позориште никад није било само забава, већ је одувек имало образовни карактер, а због тога и огромну финансијску подршку државе. То и данас омогућава да нове тенденције лако проналазе пут до сцене, због чега позоришна уметност у Немачкој помера границе у сваком смислу.

Овако прича млада костимографкиња Јелена Милетић коју смо протеклих дана упознали у Висбадену. Професионални изазови одвели су ову занимљиву уметницу пре нешто више од пет година у Немачку где и данас живи и ради. Јелена Милетић дипломирала је на Факултета примењених уметности 2006. године, Одсек за костим у класи Доде Комад.

После завршених студија јавила се на конкурс за стипендију „Зоран Ђинђић”. Добила је и отпутовала на усавршавање у Штац театар у Висбадену, где је првих шест месеци била на пракси и асистирала костимографима овог позоришта.

– После тог периода управа Штац театра ми је понудили посао. Радила сам најпре као асистент костимографа за оперу, балет и драму. Сарађивала сам са Кристофером Кремером на опери „Дон Жуан” у режији Карлоса Вагнера, Викторијом Бер на драми „Волпоне” у режији Херберта Фрица, Ангелином Атлагић на представи „Камен” у режији Слободана Унковског, Емом Рајот на опери „Фалстаф” у режији Кристијана Шпука. А онда све више и више добијала простор да радим своје самосталне костимографије. Тако су уследиле представе „Емилија Галоти” у режији Рикарде Бајлхарц, балет „Ромео и Јулија” у кореографији Стефана Тоса, „Дон Карлос” у режији Росе Заидов и друге. После три и по године, ипак, пожелела сам да се упустим у слободне уметничке воде – прича Јелена Милетић.

– Позиција слободних уметника увек и свуда је неизвесна, нарочито ако за место живљења одаберете страну земљу. Дошавши у Немачку на усавршавање, највећа баријера ми је била језик. Мали је број немачких институција у којима дуго можете опстати без познавања језика. У позоришту је то посебно важно, не само због пуке комуникације, већ и због разумевања културе и ширег друштвеног и политичког контекста драма немачких аутора. Када сам савладала језик, све ми је било много лакше и тада су моји стваралачки проблеми постали слични недоумицама које муче и немачке уметнике.

У трагалачком периоду за слободним уметничким изразом наша саговорница променила је и место живљења. Преселила се у Берлин.

– Берлин за сваког уметника представља велики изазов. Када је реч о институционализованој позоришној сцени, постоји већа слобода израза која не признаје традиционалне позоришне норме, и смелија је интерпретација класичних позоришних комада. Ипак, берлинска позоришна сцена је подједнако добра као и у другим немачким градовима. Међутим, оно што је мене одувек привлачило је посебно јака такозвана оф-театарска сцена.

У немачким позориштима све је унапред испланирано, већ на пролеће имају комплетан план рада за наредну сезону, са тачним поделама и датумима премијера. Самим тим слободним уметницима је лакше да планирају своје обавезе и ангажмане. Има доста разлика и у самом раду и креирању костима. Улога костимографа је израженија, јер костим не понавља причу коју прича глумац, већ у њој учествује као део за себе.

Јелена Милетић се радо враћа српском позоришту, где покушава да специфичности немачког позоришта пренесе на сцену. Београдска публика има прилику да види њене костиме у балетској представи „Александар” на сцени Народног позоришта у Београду.

У наредној сезони Јелена Милетић има и нове планове. Тренутно спрема представу „Чик” Волфганга Херендорфа. Уједно планира рад на још две представе. Једна ће бити у Шаушпилхаус театру у Франкфурт, друга у театру „Максим Горки” у Берлину.