Странци би само продужили кризу

Највећи део јавности, чак и стручне, није свестан дубине економске и финансијске кризе код нас. Нама не само да прети колапс, већ смо доживели прави финансијски и дужнички слом. Постојећи модел се не може реформисати, посебно не (како се то сада ради)само преко фискалног сектора, док осталихдевет функционише на стари начин.Овај модел семора напустити и израдити нови, с новом развојно оријентисаном макроекономском политиком.

Криза није „увезена” преко светске финансијске кризе, већ је створенакод нас као наш „производ”.Прихваћен је конзервативни неолиберални концепт „стабилизације” (не развоја него,,стабилизације кризе”). У новој књизи „Слом долази” навео сам куда воде ови негативни токови и ко је „заслужан” за овај економско-финансијски и социјални дебакл.

И сада су на сцени исте политичке партије и личности које су нас и увеле у тешку финансијску и социјалну кризу.Са оваквим предлозима и отимањем за фотеље, поделомплена (видетикако странке сада деле јавна предузеће у Новом Саду), с министарствима – феудима иминистрима који се преузимањем министарстава тек упознају с појединим областимасвога рада, не видим излазак из кризе. Ништа се битно и дубински не мења, а нама треба управо таква, дубинска реформа. Стање је такво да нацију треба дићи на ноге, упознати јес тешком ситуацијом и позвати све креативне интелектуалне снаге и памет у земљи и наше научнике из иностранства да се укључе у процес нужног друштвеног и моралног препорода.

Да ли ангажовати стране стручњаке да нам помажу у томе? Нема потребе, а било би и контрапродуктивно, јер страни стручњаци ништа о нама не знају (менталитет, односе, филозофију живота, традицију, стварно стање). Они би само продубили и продужили кризу у настојању да „пресаде” моделе из својих земаља. Много је примера у свету да су „увезени” стручњаци својим радом само погоршали стање. Сећам се када је Анте Марковић позвао Џефрија Сакса за саветника владе. Тада сам на саветовању економиста у Опатији рекао да је довођење Сакса за саветника шамар економистима Југославије. То се касније показало као тачно.

Слично је и са ММФ-ом. У овој, првој фази, Фондје неопходан као саветник, специфичан контролор јавне власти, и фактор лакшег (и повољнијег) приступа светском тржишту капитала. Али његове погубне и универзалне „лекове” не треба безрезервно прихватати. Где год су се стриктно спроводили довели су до кризе, слома привреде и социјалног раслојавања. Нисам за концепт одрицања, смиривања тражње и потрошње, рестриктивнуполитикустабилизације, „болне економске резове”, замрзавање пензија... Све су то краткорочне мере и пут капродубљивањукризе и све већојнезапосленостии социјалномрушењудруштва.

Србија, коначно, има доста образованих и компетентних стручњака, само су потиснути у странкама (ако су уњима),или су на маргинама друштва. Критичка мисао и све оно што је било против тог убитачног и промашеног привредног модела, били су потиснути. Стварно стање jе скривано од јавности, а многи званични подаци фризирани. Сада смо ударили у зид. Овако се даље не може;или може –кроз продубљавање кризе до општег слома. Морају се усвимминистарствима изабрати најбољи кадрови у Србији из тих делатности. Ониби били саветодавцивладе. Било би добро акоби то били ванстраначки научни радници.

Алтернатива томе једа председник државе формира такав савет који би „покривао” сва министарства у влади и преко њихпратиоразвој, указивао, интервенисао,јавно и објективно иступаоу јавности и упознаваоје с чињеницама. Тада председник треба јавно да позове наше врхунске стручњаке да се укључе у овај животно важан процес, наравно оне који то желе и осећају се спремни и способни за то.

*Професор универзитета