Ђаци без школе

Ниш – У селима, на југоистоку Србије остала су само старачка домаћинства, све је више празних кућа, опустелих дворишта и имања. Давно је завладала тишина. Заборављени су радост, дечји смех и граја. На обронцима Сврљишких планина, у селу Бабин Кал, у општини Бела Паланка, неочекивано има деце. У породици Раденковић три девојчице.

На 12. километру од Беле Паланке, преко Моклишта, па све узбрдо је Бабин Кал. Изнад села су Сврљишке, а нешто даље, лепо се виде врхови под снегом и Стара планина. Сунчица и Иван Раденковић – он је некада радио у Нишекспресу – основали су у селу на хиљаду метара надморске висине породично домаћинство и мало газдинство подно планинских врхова. Обрађују нешто земље, имају велики воћњак и гаје краве. Од млека праве сир и продају...

Имају Сунчица и Иван три кћери: шестогодишњу Ивану, десетогодишњу Милицу и две године старију Марију. Девојчице, ведре и чиле, саме су себи једино друштво и забава, других вршњака и друге деце нема. Ни у селу, ни у околини. И, наравно, када не помажу родитељима, сваки тренутак искористе за игру. Разликују се, међутим, Ивана, Милица и Марија од све остале деце у овој земљи.

Њих три не иду у школу. Или, боље речено, немају ни школу, ни обданиште, ни учитеља, ни васпитачицу. Немају ни књиге, ни читанке, немају свеске...

Милица је пре годину и по дана завршила други, а Марија четврти разред основне школе. Од тада не иду више у школу. У њиховом Бабином Калу не организује се настава, која је до претпрошле школске године (2005/2006) само због њих две у ОШ "Љупче Шпанац" организована у селу. Долазила је учитељица свакодневно, учила их свему. Онда је требало да Марија крене у пети разред, а у Бабином Калу није било могуће организовати предметну наставу. Једино решење било је пребацивање Марије Раденковић у Белу Паланку, у пети разред. Родитељи су пристали на то, али условили да крене и Милица са Маријом, у трећи разред, да у школи буде заједно са сестром.

Иако сиромашна локална заједница Беле Паланке понудила је целој породици да пређе у Белу Паланку, да им се обезбеди стан, нужни смешта, и да деца похађају наставу. Али није било посла за родитеље. Није било могуће да им се обезбеде и основне, минималне могућности да бар нешто приходују и нормално живе... Зато су Сунчица и Иван одлучили да остану у Бабином Калу. А, деца...

Већ годину и по дана седе у недођији, далеко од цивилизације, код своје куће, играју се у дворишту, пођу са родитељима до воћњака и баште. Пре неколико дана посетили су породицу Раденковић у Бабином Калу начелник Одељења министарства просвете Драган Гејо и директорица ОШ "Љупче Шпанац" Весна Танасковић. Знају одавно за проблем, али су немоћни да га реше. Све је ингеренција других државних органа.