Не волим да снимам филмове

Први дан Феста 07, и вече отварања, добрим делом протекли су у знаку Боба Рафелсона (Њујорк, 1935), легендарног америчког редитеља необичног животописа (био је учесник родеа, морнар на прекоокеанском броду, џез бубњар у једном бенду), аутора антологијских филмова какви су, између осталих, "Пет лаких комада", "Поштар увек звони два пута", "Краљ Марвинових вртова". Последњим филмом "Крв и вино", који је снимио 1996. године, према сопственом признању, завршио је трилогију са заједничким именитељима: Џеком Николсоном у главним улогама и унутарпородичним односима као темама.

Приликом једног од претходних сусрета, Рафелсон је за "Политику" изјавио и да је "годинама користио Џека Николсона да вежба моју игру, мој живот и фантазије, моје односе са људима", да је увек био убеђен да снима "америчке филмове у америчком времену и простору, док су други, ко зна зашто, сматрали да их снимам на европски начин". Током овог, београдског, сусрета на Фесту 07 са Бобом Рафелсоном, забележили смо и следеће...

Дошли сте у Београд, а сада је право време да се буде у Холивуду?

– Током каријере био сам номинован за Оскара најмање два пута, а никада нисам отишао на доделу. Ту церемонију која је само велики телевизијски шоу могу да гледам и из Београда.

Својевремено сте ми рекли да је Ваш смисао постојања да снимате ј....е филмове и да вас не занима колико ће они новца касније зарадити и какав ће им рејтинг бити на такозваним бокс офисима?

– Увек се моја главна брига односила на само стварање филма, а моја одговорност да видим да је филм адекватно представљен. То је велики изазов и то је тешко, али када радите са џиновским институцијама, које имају много више страсти према новцу него они који стварају филм, морате бар у почетку да пазите да вас у представљању филма не издају, да од вашег филма не направе нешто што он није. То је увек велика и тешка битка. Дакле, моја највећа одговорност је у томе да снимим филм најбоље што знам, а све друго је секундарна одговорност.

Да ли Вам је између два филма заиста потребна тако дуга пауза коју користите да боравите на егзотичним местима? После филма "Крв и вино" 1996. године рекли сте ми да одлазите у Амазонију да учите живот. Одмарали сте се предуго, зашто ?

– Најтежа одлука за мене јесте да одлучим који, и какав, филм желим да снимим. Искрено, ја не волим да снимам филмове. За мене то значи веома тежак рад, много компромиса које не волим да чиним, много тога што није по мојој вољи. Ако, пак, радим по својој вољи то само значи да радим теже, још теже, као да ручно правим ципеле. То значи да живим у страху да сам могао да радим и боље, не спавам, постајем нервозан. И када све то знам, онда себи постављам питање  – који бих то следећи џиновски филм пожелео да снимим, свестан да ће ми појести бар три године живота, свестан да неколико стотина људи стоји и чека да донесем исправну одлуку. Ако филм успе сви су срећни, али не знају колико је висока цена свега тога.

Нема много америчких филмских редитеља који размишљају овако као Ви. Они као да су део велике покретне траке?

– Они о филму размишљају као о следећем послу. Међутим, и то је океј. Тако је радио и Џон Форд, био је у стању да сними и четири филма годишње и да они буду добри.

Да, али то је било другачије време?

– У праву сте, то је заиста било другачије време за филм. Данас већина редитеља који имају неку каријеру брине о томе да је задржи. А то значи сваку могућу врсту притиска агената, адвоката, породице, индустрије, амбијента града, који сви заједно урлају: "Који ћеш следећи филм да снимиш, бољи од претходног, који ће зарадити већи новац?". Дакле, притисак је огроман, поготово за неког ко сања да сними мали, важан филм, за сопствену душу.

И, куда онда иде филмско стваралаштво?

– У Америци је слична ситуација била током шездесетих година. Снимао се огроман број комерцијалних, смешних и глупих филмова, а онда смо дошли ми који смо покушали да урадимо нешто другачије, и освојимо делић успеха и славе. И, знате шта, у томе смо успели. Редитељи моје генерације имали су у виду какав су утицај имали филмови италијанског неореализма и француског новог таласа; веровали смо у промене и мењали смо филмски поредак. Према томе, очекујем да ће се и данас појавити неко ко ће иницирати нешто другачије.

Недавно сам из разговора са Полом Шредером, који припада тој Вашој генерацији америчких филмских "револуционара", сазнала да не може више да сними филм без учешћа европских продуцената? Каква је Ваша судбина?

– Ја сам то чинио читав живот. Готово сваки филм који сам снимио финансиран је на овакав начин. Можда су само један или два добили средства директно, од америчких компанија. У сваком другом учествовали су финансијери из разних земаља Европе.

Зато што сте "црна овца" америчког филма?

– Зато што сам желео да снимам филмове какве сам снимао, а цена за то је што америчке компаније у њих, такве какви јесу, не желе да улажу свој новац. Има још нешто: људи који данас финансирају филмове у Француској, Италији, Енглеској, Шпанији, на жалост, размишљају тако да задовоље америчко тржиште, јер ако је оно искључено то значи да се искључује и две трећине новца могуће зараде. Мислим да је то грешка. Мислим да је боље за европске ствараоце и продуценте да истражују сопствену културу, наслеђе, теме, различитост, и снимају управо такве филмове. На жалост, Америка је з......а европски филм баш као што је з......а сопствени. Јер, ми смо одговорни за све што се појави на филму, телевизији, ди-ви-дију. Иза тога стоје америчке компаније.

Јесте ли коначно спремни за нови филм?

– Не. Чак нисам сигуран да ћу икада више снимити неки филм. Живим на планини, имам децу од седам и три године и знам да ако кренем у снимање филма да ћу из њихових живота одсуствовати бар три године, а на то нисам спреман. Оно о чему размишљам јесте да напишем књигу.

------------------------------------------------------------------------

"Златни печат"

У Музеју југословенске кинотеке вечерас у 21 сат, пре пројекције филма "Месечеве планине", америчком редитељу Бобу Рафелсону биће уручено признање "Златни печат" који се додељује за допринос светском филму. Рафелсон, који је овогодишњи почасни гост Феста, присуствоваће данас у 16 сати 128. фудбалском дербију вечитих ривала – Црвене звезде и Партизана, а у понедељак 26. фебруара у подне срешће се са студентима београдског Факултета драмских уметности.
И. А.