Вита јела, зелен бор

Како да вам кажем – мало сте ме изненадили. Ја сам мислила да ово што ја пишем нико не чита. На овојврућинии беспарици, испада да немате паметнија посла него да погледујете шта неки тамо писац има да каже. Писац се опустио, рачуна да је то интерни договор између њега и уредника, испуњава своју месечну квоту, кад тамо – знатижељници! Воајери, такорећи. И није им доста што читају новине, него још и коментаришу! Па добро, мајку му стару, јесмо лисе тако договорили? Новине служе да се прочита ТВ програм, спортска страна, читуље, стање девизног курса и да се, уз пригодно призивање породичног стабла, баци поглед на прву страну, пре него што се на њу окрене шоља, да се види како стварно стоје ствари у будућности. Тако пристојан свет чита новине. А ви? Ударили по интернету. Па коментари. И сад смо ми, као, у интеракцији, да не кажем у дијалогу. При чему ви знате ко сам ја, а ја о вама не знам ништа. Добро. Можемо и тако, ако баш инсистирате.

Каже мени у коментарима читалац по имену Реално Размислите: „Шта можете зарадити што читате некога писца фантазије. Они се обично труде да им фантазија буде што даље од реалности – значи ништа употребљиво. Боље је слободно време провести у неком хобију или у читању нечега што подучава, води ка размишљању о проблемима, а и радостима стварног живота.”

Топлим излагањем обратио ми се и читалац В.Р. који, између осталог, каже: „Књижевност је изгубила спону са животом и постала себи довољна.”

Један Михајло се пита: „Зашто писци уопште живе у оваквом друштву где се све краде и отима, зар и они не би хтели да отму нешто? Зашто писци нису монтери, металостругари, електричари?”

Па је л’то другарски, да ја вас питам? Капирам да је неодољиво видети одштампан плод свог уникатног ума, мени то не треба да објашњавате, ја на том трипу живим откад сам, такорећи, научила да пишем. Ал’што тако? Рецимо да мене сад В.Р. упита како му стоје ове нове бермуде за плажу са цветним дезеном, ја бих се искрено одушевила и приметила бих да му баш истичу фигуру и да га сужавају у струку, а шире у раменима. А Михајла бих питала да ли је он то кренуо у теретану, или му је то природно, та диференцираност плочица на стомаку. Тако се разговара да оном другом буде лепо. А не овако.

Ја кажем да је живот напоран – ви кажете: јесте, још је грознији него што ти мислиш. Ја кажем да су књижевне вечери удав и смор – ви једва дочекате и додајете да писци ионако треба да поцркају сви редом, кад већ не знају да раде за стругом, или барем плугом. Нико, бре, да ме утеши, и да каже да ствари баш и нису тако гадне. Сви би само да ме закуцају још дубље. Не ваља то тако, драги читаоци. Убудуће, кад ја напишем да су писци последња рупа на свирали, ви треба мени да напишете да ми се то само чини и да је добро да барем писце имамо, кад се већ космос уротио против нас. И шта ће вама, господине Реално Размислите (у даљем тексту Р.Р.), да вам писац пише о реалности? Зар вам није доста реалности?

И што мислите да је свака реалност употребљива, а да је свака фантазија неупотребљива? Само да знате Р.Р., срце ми је у болу задрхтало од те ваше презриве опаске да смо ми ништа друго до обични „писци фантазија”. Шта могу кад немам други хоби него да фантазирам. Неко има нормалне хобије, скупља салвете, туче жену, претура по туђим кесама за ђубре из чисте радозналости, а неко уме само да фантазира. Није лепо убијати у појам такве људе, као да је њима лако што су се такви родили. Мислите ви да ја не бих волела да сам, рецимо, металостругар? Али, задесило ме.

Наредба: под условом да му дозволе да и надаље постоји, долепотписани писац фантазија, у својој следећој књизи мора озбиљније да се позабави стварним проблемима људи! И време је било да јавно кажемо: поштеног, радног човека уметност вређа, самим својим декадентним постојањем. У нека срећнија времена, фантазирање се озбиљније санкционисало. Данас фантазира ко како хоће.

Мислим да нећемо морати још дуго да чекамо све то што сте пожелели. Ред, рад и дисциплина, само што нису!