Заједно у браку и у Скупштини

Чачак – Љиљана (32) и Александар Ранковић (30) нису се раздвајали ни кад је требало положити заклетву за народне представнике у Скупштини града Чачка. Стојећи једно уз друго на врху дворане, изговорили су обећање да ће дужност обављати часно, и тако постали први супружници истовремено изабрани за одборнике у парламенту овог места.

То је, ето, новост чак и за богат, шаренолики политички живот Србије. Ко се сетио, ко одлучио да се обоје кандидују? – Двери истичу породични модел живота и покрет је решио да се на мајским изборима, као пример, један брачни пар негде у Србији заједно кандидује за парламент. Али, не више од једног. Избор је пао на нас двоје у Чачку, јер смо међу најстаријим дверјанима – каже Александар Ранковић за „Политику“.

Њихова љубавна прича некако се преплиће са дверјанском јер су почетком прошле деценије, као момак и девојка, разносили позиве за духовне вечери које је покрет приређивао у Чачку. И били, речју, активисти. – Већ смо се познавали али тада смо се још више зближили. У јануару 2006. године о Светом Сави група наших људи путовала је у Београд да би подигла документа за оснивање Огранка Двери у Чачку, сад је то Повереништво, а Александар и ја венчали смо се у мају те године – прича Љиљана Ранковић.

Она вели да је уз Двери још од 1999. кад је покренут истоимени часопис али да, што је мало познато, не може бити члан покрета: – Па, нико од нас није члан Двери, јер ми и немамо чланство ни чланарину. Покрет не ради на принципима странке. Нема ни гласања ни надгласавања на састанцима, све се решава договором, налик одлучивању у породици.

Ранковићи имају троје деце – Лазара (2007), Николу (2009) и Ђурђу (2011) – и све их гледа мајка, која је тренутно на породиљском боловању. Љиљана је, иначе, професор српског језика у Техничкој школи у Чачку, Александар ради у једном предузећу као електротехничар.

– У ово смо се укључили због будућности деце и желела бих да се једног дана, после школовања у Београду, врате у Чачак. Потпуно исто учинила сам ја јер изузетно волим овај град и трудићу се да наша средина омогући младима да се из Београда или света враћају у завичај – беседи Љиљана.

Њен супруг описује да многи млади људи у овом крају једног дана стигну пред раскрсницу: да беже одавде или да се боре? – Стање у Србији је веома тешко и све теже, али не желим да узмем породицу и одем из наше земље. Нећу седећи да чекам напредак, решио сам да и сам мало помогнем. За почетак, нас двоје смо оптимисти, задовољни оним што имамо. Иако то у материјалном смислу није много, некако се устручавам да помињем оптимизам јер ће људи, можда, казати: „Ето их, воде политику па им је све потаман“.

Он је чуо за имењака Александра Ранковића (1909–1983) који је био министар унутрашњих послова и годинама друга личност, после Тита, у социјалистичкој Југославији. – Сви ми помињу његову политичку каријеру, али ту сем имена нема никаквих додирних тачака. Крстили су ме овако јер ми се прадеда звао Александар.

Да ли је Ранковићима необично што седе заједно и у одборничкој клупи? – За мене није необично него одлично. Ацо ми је велика потпора кад је поред – каже Љиљана.

Александар је био четврти а Љиљана девета на листи кандидата Двери за одборнике. Овај покрет је освојио 13 (од укупно 75) одборничких места у Чачку и биће у опозицији.

Гвозден Оташевић