Сада је време улагања

Куповином 80 одсто капитала Цептер осигурања, а потом и недавном променом имена у Уника а.д.о, за старе клијенте у суштини се ништа није променило, јер смо преузели све обавезе према њима, али ће зато сви будући осигураници имати на располагању много већи број квалитетних услуга, каже тим поводом за наш лист Франц Вајлер, први човек ове највеће аустријске осигуравајуће куће у Београду.
За њега је ово време великих пословних искушења, али и улагања у тржиште које се тек развија, понајпре у области здравственог осигурања.

Цептер је у Србији поставио солидне темеље тој врсти услуга, али сада је на Уники, која има искуство у том послу дуго 150 година, са 12,3 милиона уговора у 16 европских земаља, да ту понуду "разигра" и приближи домаћем кориснику. Вајлеру је, разуме се, веома позната економска ситуација у Србији, а са њом и незавидан стандард грађана. Њима је, нажалост, свака врста осигурања, па и животно, само нови трошак. Та нимало повољна тржишна ситуација, за њега и његову кућу, разлог је више да се са тренутних 35 а колико сутра и свих 60 филијала широм Србије приближи клијентима и понуди им све услуге здравственог, али и других врста осигурања по највишим професионалним стандардима.

Тржиште осигурања Србије, у којем се тренутно ствара свега 2,2 одсто бруто домаћег производа, далеко је од резултата које постижу суседне, а камоли земље уједињене Европе. Управо у тој чињеници наш саговорник види и дугорочно велику пословну шансу за Унику, која, послујући у Србији, треба да постане и регионални лидер. Најмање некаквим освајањем што већег удела на њеном тржишту, већ понајпре високим квалитетом својих услуга, пре свега здравственог.

Уника већ нуди нашим грађанима такозвано путно осигурање. За свега неколико хиљада динара сваки наш човек може да се осигура од неке акутне, изненадне болести у иностранству, али та полиса, наглашава Вајлер, не "покрива", рецимо, операцију срца.

Такве и друге врсте животног осигурања, какве има, Уника ће тек понудити, али, како рече наш саговорник, у њиховом развоју биће потребна и сарадња са државним здравственим фондом, као и другим приватним осигуравајућим кућама. Према његовој процени, осим организационих и материјалних неприлика, наш здравствени фонд би могао, уз даље институционалне промене, да више сарађује са приватним и другим осигуравајућим кућама које нуде животно и здравствено осигурање како би се и то мало пара на што рационалнији начин искористило.

По њему је, најблаже речено, веома чудно што наши осигураници код државног фонда немају могућност да се лече или користе услуге приватних клиника и домова здравља. Све их неизоставно тера у државне медицинске установе, чији су радници, како се осведочио Вајлер, веома квалификовани, али и слабо плаћени. Зато би за грађане, здравствени фонд, медицинске установе, али и осигуравајуће куће, било боље када би државни фонд својим осигураницима, за почетак, рефундирао трошкове лечења у приватној пракси до цене коштања те исте услуге у државној кући. Тиме би, сматра, без икаквих додатних улагања били ударени добри темељи будућој сарадњи свих фондова и осигуравајућих кућа, бар онаквој каква је, рецимо, у Аустрији, где свака од њих, сразмерно висини плаћене премије, издваја новац за плаћање трошкова лечења свог клијента. Код нас су ти и слични прописи доста рестриктивни, али време нашег приближавања Европи и њеним правилима, ставиће и ту тему брзо на дневни ред.

На питање, шта ће Уника урадити са премијама и профитом оствареним у Србији, када за то дође време, Вајлер каже да сваки динар од премије остаје ту, јер тај новац не припада Уники, већ њеним осигураницима. А она ће га, баш као што то успешно ради век и по, правећи милијарде евра, домаћински улагати и зараду делити са клијентима, док ће свој део зараде једноставно – реинвестирати у фонд ризика.