Шта се збива с Ђоковићем

Уз сва друга узбуђења, рекорде и сензације, кључно питање иза Вимблдона тиче се Новака Ђоковића. Тениски свет одавно зна шта може да очекује од Федерера и Надала, а нових јунака нема ни на видику, па је реално највећа непознаница – форма најбољег спортисте света у 2011. Ђоковић није престао да игра врхунски тенис, показао је надљудске моћи у финалу Мелбурна, редовно стизао до завршница других турнира и већ се пласирао на завршни годишњи мастерс. Али, све то сада изгледа бледо у односу на 2011. Недостаје му оне радости и жара, више се нервира и лакше предаје, а у изјавама после пораза делује незаинтересовано.

Сви примећују разлике, али тачан одговор на горње питање вероватно ни сам Ђоковић не би могао да пружи. Домаћи навијачи нуде различита објашњења и савете: од повратка у тим др Игора Четојевића, преко враћања у Дејвис куп репрезентацију, све до сујеверја у објашњењу да није требало мењати произвођача спортске опреме.

Ни десетине различитих претпоставки светских стручњака за тенис не дају комплетну слику. Сви они заједно, током 2011. нису нашли одговор ни за Ђоковићеву изненадну надмоћ, нити су успели да предвиде њен рок.

У ствари, питање из наслова значи: „шта је с Ђоковићем из 2011?”. Јер, не ради се о томе да је 2012. лошија од свих претходних, него само од 2011. Све до 2010, Ђоковић је показивао сличне тренутке малодушности у важним мечевима.

Пошто ни ово уже питање не зависи само од њега, почећемо од простијег: „зашто Федерер и Надал играју боље него у 2011?”.

Не тако давно, у време када је „спел-чекер” још подвлачио црвеном бојом име Новака Ђоковића, илузију непобедивости ширио је Рафаел Надал. Почетком 2011, када је (чинило се) коначно сломио Роџера Федерера, у Мелбурну је имао исту историјску прилику као Ђоковић на овогодишњем Ролан Гаросу, за четврти узастопни гренд-слем. У четвртфиналу га је глатко, у три сета, избацио његов земљак Давид Ферер. Даље се све зна: седам узастопних пораза од Ђоковића довело га је до ивице статуса „отписаног”.

Роџер Федерер је такође тешко преживљавао губитничку 2010. и крајем 2011. пао до четвртог места. Али, он је први од тројице преболео силазак с трона, а помогао му је Ђоковић, показујући да ни Надал није машина. Затим је дошло време да и Надал увиди да је Ђоковић само човек. Уз то, и он и Федерер су имали годину дана да науче како против „ванземаљца” из 2011. Док су учили, број 1 се опуштао на ловорикама. Ако и постоје ванземаљци у спорту, они су привремене појаве. Повратак у реалност могу да избегну само они који се повуку непоражени.

Када се Роберт Фишер накратко вратио шаху после 20 година одсуства, пожалио се да нико од критичара није приметио једну чињеницу – да је играо сасвим солидно после толико дуге паузе. Као да су сви од њега очекивали немогуће: да поново буде онај стари из 1970-72, када је у трансу рушио све пред собом, победио Тајманова и Ларсена са по 6:0, а Спаском дао два поена „форе” пре но што је испунио животни сан.

Нешто слично, али на убрзаном филму, догађа се и Ђоковићу за свега две године. И он је, у једном непоновљивом периоду, украо пламен од богова и до ногу потукао двојицу међу највећима у историји. То што је и сам проглашен за бога, попут Фишера, није његова кривица. Обојица су најбоље знала циљ и цену успеха. Ако је Ђоковић током 20 година имао само два сна – да победи на Вимблдону и постане најбољи на свету – може ли сада истим жаром да гради и остварује туђи сан?

Следећи реални ниво – трећа етапа Ђоковићевог тениса – може да буде успон до вишег места у тениској историји. Али, ту трку не може да добије у истом, фуриозном темпу. За то су потребне године другачијег приступа и нове стратегије, док корњача и даље помало одмиче Ахилу: 17. гренд-слем титула, седми освојени Вимблдон, дуже од пет година на врху светске листе... А, та корњача је, за несрећу, најбољи тенисер свих времена...

У златном периоду светског тениса одлучују микроскопски детаљи. Стотине таквих детаља створило је 2011, а сада их опет има превише нових да би се сви навели. Преовладавају они који су смањили Ђоковићеву мотивацију, стабилност, темпо рада и усавршавања, јер слава и успех су највећи непријатељи талента.

Остаје последње и најконкретније питање: када ће Ђоковићева форма поново да крене узлазном линијом? Са његовим даром и годинама, нема разлога да питамо да ли ће то да се догоди.

Можда врло брзо, на Олимпијским играма у Лондону. Ђоковић ће бити барјактар наше олимписке експедиције, а чињеница да поново може да буде национални јунак у другачијој, најширој спортској равни, решиће питање његове мотивације, ако је она спорна.

Можда ће сачекати до преласка на тврде терене, да победом у Њујорку разреши питање најуспешнијег међу тројицом освајача гренд-слем титула у 2012. Потом долази крај сезоне у којем не брани много поена и жели да остави печат на завршном мастерсу.

А, можда то буде и на Ролан Гаросу, 2013, где треба да испуни гренд-слем каријере и рашчисти рачуне са краљем шљаке Надалом, са којим ће још дуго да војује.

На крају, можда су му потребне и веће промене у животу сада кад више нема притисак историјских прилика, као што је и Федерер као отац ушао у нову етапу тениса. У сваком случају, Новак Ђоковић може још дуго да радује и себе и навијаче.

М. Ковачевић