Вицеви за покој душе

Горњи Милановац – Одлазе, један за другим, милановачки каваљери, боеми, другари врцава духа из старих кафана. Одлазе можда и зато што град под Рудником више и нема праву кафану где се може поштено појести, попити и шалама улепшавати живот.

Отишао је, пре две године, и Радмило Лале Мандић. Правник, директор, још чешће помоћник директора, обавезно комитетлија, а изнад свега фото-хроничар мале вароши: на хиљаде старих негатива, фотографија и докумената још чекају да неко засуче рукаве и заведе ред у његовој архиви. Вршњаци, кафански другари, ипак, не дају да човек оде и да испадне како да није ни постојао.

– Две године прођоше откако живимо без нашег Лала. Волели смо његове приче и анегдоте, нарочито његов смех до суза. То његово одушевљење инспирисало нас је да се гласно и радосно смејемо да је надалеко одјекивало – започео је Душко Професор, после минута ћутања и неколико тактова "Марша на Дрину".

У кафанчету "Код два бела голуба", одавно замандаљеном, а отвореном, у прошли петак, за ову прилику, стари Милановчани су давали двогодишњи помен, другарску даћу, своме Лалу. Уз Душка Професора, беху ту и Миланче Доктор, Лаф Марковић, Илија Сликар, Ћоде Бек, Раде Зубар, Бели Жицар, Ацо Поп, Војо Мандић, Милета Пилац и још два пута толико. Прасе, салата, пиће, музика, песма и – вицеви.

Шале су главни део програма којим овдашње мераклије обележавају годишњице упокојења својих пајташа. Сад су причали о Лалу који се, рекоше, никад није љутио кад се шалило на његов рачун. Напротив.

– Задеси се, шездесетих година, на тераси хотела, "Политикин" репортер Боца Марјановић, па кад је угледао комитетлију Лала почне да певуши: "Ал’ је леп овај свет, онде поток, овде комитет". Онда присутнима објасни разлог песме: "Лале ми је, младом и наивном, увалио Маркса, а за себе задржао капитал" – прича Илија Сликар.

Лале није "био с раскида" кад је било прилике да се гурмански проведе. На једној "клопи" у кафани на недалеком Савинцу, сви су знали шта ће доћи на трпезу, осим Лала. Иако је купус био одличан, остали га само омирисаше, али Лале слисти три порције. Кад је на астал легло печено прасе, Лале се, тобоже, наљутио: "Срам вас било, другови!"

А кад је о добром залогају реч, истиниту причу чусмо од Милете Пилца са којим мало ко може у јелу да се такмичи:

– Затекнемо се, Лале и ја, у Београду код доктора Миша, нашег Милановчанина. Лале га замоли да га "мало погледа", јер се не осећа добро. "На шта се жалиш?", питао доктор, али га предухитрим с одговором. Кажем: "Није му добро, докторе, до сада је јео по три кила печења, сада једва поједе кило".

Мандићи су партизанска, првоборачка породица. Године 1944, са 16 година, Лале побегне у партизане и крене да ослобађа Београд. Али, пред Београдом, код данашње кафане "Четири ветра", стигне га тетка Цана и врати га кући. После се јадао: "Да сам стигао до чукаричког тунела, данас бих носио Споменицу".

Наставак ове приче, у обради Миланчета Доктора, овако гласи:

– Одлетео Лале, као туриста, у Шпанију, али га са аеродрома врате кући, уз образложење: "Сењор, Шпанија је краљевина, а ви сте били комунистички првоборац и борили се против краља". Лале је, прича Миланче, поново жалио за пропуштеном шансом: "Да сам успео да умарширам у Мадрид, сад бих овде имао статус шпанског борца".

Лале је, тврди Драшко Обреновић, ранији директор "Еурографика", наслутио свој крај.