Vicevi za pokoj duše

Gornji Milanovac – Odlaze, jedan za drugim, milanovački kavaljeri, boemi, drugari vrcava duha iz starih kafana. Odlaze možda i zato što grad pod Rudnikom više i nema pravu kafanu gde se može pošteno pojesti, popiti i šalama ulepšavati život.

Otišao je, pre dve godine, i Radmilo Lale Mandić. Pravnik, direktor, još češće pomoćnik direktora, obavezno komitetlija, a iznad svega foto-hroničar male varoši: na hiljade starih negativa, fotografija i dokumenata još čekaju da neko zasuče rukave i zavede red u njegovoj arhivi. Vršnjaci, kafanski drugari, ipak, ne daju da čovek ode i da ispadne kako da nije ni postojao.

– Dve godine prođoše otkako živimo bez našeg Lala. Voleli smo njegove priče i anegdote, naročito njegov smeh do suza. To njegovo oduševljenje inspirisalo nas je da se glasno i radosno smejemo da je nadaleko odjekivalo – započeo je Duško Profesor, posle minuta ćutanja i nekoliko taktova "Marša na Drinu".

U kafančetu "Kod dva bela goluba", odavno zamandaljenom, a otvorenom, u prošli petak, za ovu priliku, stari Milanovčani su davali dvogodišnji pomen, drugarsku daću, svome Lalu. Uz Duška Profesora, behu tu i Milanče Doktor, Laf Marković, Ilija Slikar, Ćode Bek, Rade Zubar, Beli Žicar, Aco Pop, Vojo Mandić, Mileta Pilac i još dva puta toliko. Prase, salata, piće, muzika, pesma i – vicevi.

Šale su glavni deo programa kojim ovdašnje meraklije obeležavaju godišnjice upokojenja svojih pajtaša. Sad su pričali o Lalu koji se, rekoše, nikad nije ljutio kad se šalilo na njegov račun. Naprotiv.

– Zadesi se, šezdesetih godina, na terasi hotela, "Politikin" reporter Boca Marjanović, pa kad je ugledao komitetliju Lala počne da pevuši: "Al’ je lep ovaj svet, onde potok, ovde komitet". Onda prisutnima objasni razlog pesme: "Lale mi je, mladom i naivnom, uvalio Marksa, a za sebe zadržao kapital" – priča Ilija Slikar.

Lale nije "bio s raskida" kad je bilo prilike da se gurmanski provede. Na jednoj "klopi" u kafani na nedalekom Savincu, svi su znali šta će doći na trpezu, osim Lala. Iako je kupus bio odličan, ostali ga samo omirisaše, ali Lale slisti tri porcije. Kad je na astal leglo pečeno prase, Lale se, tobože, naljutio: "Sram vas bilo, drugovi!"

A kad je o dobrom zalogaju reč, istinitu priču čusmo od Milete Pilca sa kojim malo ko može u jelu da se takmiči:

– Zateknemo se, Lale i ja, u Beogradu kod doktora Miša, našeg Milanovčanina. Lale ga zamoli da ga "malo pogleda", jer se ne oseća dobro. "Na šta se žališ?", pitao doktor, ali ga preduhitrim s odgovorom. Kažem: "Nije mu dobro, doktore, do sada je jeo po tri kila pečenja, sada jedva pojede kilo".

Mandići su partizanska, prvoboračka porodica. Godine 1944, sa 16 godina, Lale pobegne u partizane i krene da oslobađa Beograd. Ali, pred Beogradom, kod današnje kafane "Četiri vetra", stigne ga tetka Cana i vrati ga kući. Posle se jadao: "Da sam stigao do čukaričkog tunela, danas bih nosio Spomenicu".

Nastavak ove priče, u obradi Milančeta Doktora, ovako glasi:

– Odleteo Lale, kao turista, u Španiju, ali ga sa aerodroma vrate kući, uz obrazloženje: "Senjor, Španija je kraljevina, a vi ste bili komunistički prvoborac i borili se protiv kralja". Lale je, priča Milanče, ponovo žalio za propuštenom šansom: "Da sam uspeo da umarširam u Madrid, sad bih ovde imao status španskog borca".

Lale je, tvrdi Draško Obrenović, raniji direktor "Eurografika", naslutio svoj kraj.