У потрази за идејом

Сезона годишњих одмора је почела, али делатници БИА вероватно ових дана и не знају за одмор. Није им лако, неправедно их оптужују да убрзано уништавају документе. Да их износе у кесама из седишта агенције на Бањици, не знам да ли их бацају у обичне контејнере за папир, или их пажљиво сортирају у контејнере за посебно вредан отпад. Или је у питању класична „маскировка”, неко се потрудио да прича о изношењу папирнатих докумената доспе у медије, док у стварности уређаји за „резанце” и специјални крематоријум одрађују посао. Незгодни се документи прво машински изрежу у најситније делиће, па се затим спаљују у посебној пећи. Ако поједине амбасаде у Београду одавно имају такве крематоријуме, нелогично је да га нема и БИА. Значи, само треба ноћу гледати има ли дима изнад зграде. Но, ако се усред дана појави дим, онда то значи да је изабран нови папа, односно шеф БИА. Иако су, верујем, посебно шкакљиви документи већ копирани у разним верзијама, и некима ће послужити као пропусница ка новој власти. Хоћемо ли дознати и неке детаље из тајних докумената, рецимо оне који не задиру у подручје интереса националне безбедности? Сумњам, али бих волео да нисам у праву. Шта би се све могло открити увидом у мрачне архиве наших тајних служби?

Персонални досије особа које су биле „на мерама”, или су биле „спорне”, по правилу су гадни, бљутави, а о томе се мање-више у јавности или зна, или нагађа. Да ли је власт масовно шпијунирала своје поданике, полицијски их тајно и обрађивала, не зато што су били потенцијални безбедносни проблем, већ због њихових политичких ставова? Како се стицао статус „унутрашњег непријатеља”, ко се све коме завукао у телефонску слушалицу, а ко у кревет? Да ли су и колико новинари били „на мерама”? Ко је и од кога добијао податке за наручене текстове у неким недавно новопокренутим новинама, текстове у којима су се блатили појединци, а где су „писци” тих текстова први пут и то у поодмаклим новинарским годинама ушли у ту новинарску област? Све позивајући се на изворе страних обавештајних служби? Које једва чекају да нашим „новинарима” открију све тајне о нашим људима? Из чистог алтруизма. Колико су наше тајне службе доприносиле монополу и штитиле послове „изабраних“, а спречавале друге да послују? Јесмо ли живели у ери шпијунске патологије? Колико су се међусобно надметале БИА, ВОА, ВБА, и СИД, односно оно што је још остало од њега? С обзиром на све оно што се овој земљи догађало у протекле 22 године, злобник и циник почео би да сумња у квалитет информација које су те службе уопште и прикупљале. Али ја нисам ни злобник ни циник. Ја чак мислим да Србија има озбиљан мањак шпијуна, да морамо удвостручити регрутацију људи на првој линији борбе против тероризма и за демократију.

Зато треба под хитно створити нови положај: директора свих националних обавештајних и безбедносних служби, српског „обавештајног цара” који би извештаје директно подносио председнику државе, који би имао буџетска овлашћења и руководећу контролу над свим службама. Наравно да у стварном свету српске демократије то неће ићи лако, и да ће многи учинити све да новог могућег „обавештајног цара” брзо претворе у обавештајног евнуха. Но, интригантност и медијски потенцијал једног таквог новог положаја чине га политички релативно лако остварљивим. Јер обавештајни изазови са којима се Србија суочава биће присутни годинама, а тајни агенти на терену, аналитичари и технички програм прикупљања података за свој развој захтевају у просеку од пет до десет година. Зато и улог у реформама обавештајног апарата не може бити већи, а играње политике неће ту бити од помоћи. У ово време сви, пре свега, треба да воде рачуна да не причине штету... 

Поглед који блуди можда је наш специјалитет. Долазак на неку париску, или београдску вечеру крајем деведесетих година и реченица: „Добро вече, ја сам против Милошевића”, касније је био довољан факултет за министарска места. Иако у Србији надреалиста више нема. Поново смо се нашли у ситуацији да трагамо за својим вредностима, а криза коју доживљавамо има више димензија: нормално да не функционише ни државни апарат, правосуђе је постало предмет спрдње, иако се тврдило да је реформа правосуђа била „перфектна”, здравство и финансије посебна су прича. Али, најдубља наша криза је у идејној сфери. Ми смо тек на почетку потраге за идејом. Немамо српску идеју. Претходно смо изгубили све, сада не желимо да изгубимо и време. Пре четири године имали смо „жуто-црвену” коалицију, сада злобници кажу да власт прави „црно-црвена” коалиција. Неки одавде на то покушавају да упозоре Немце, а њихова је застава управо коалиција тих боја. У постизборно време, политичка објективност скоро да више није могућа, јер је нечији бол исувише велики. А да би политички били објективни морате да будете далеко. Од политике.