Официр и злочинац

Један од потреснијих хашких призора одиграо се на суђењу генералу Радиславу Крстићу 26. јула 2000. године, док је сведокиња из Сребренице описивала тренутак када је последњи пут видела малолетног сина. После пада Сребренице војници Војске Републике Српске раздвајали су муслиманске жене и децу од мушкараца, а сведокиња Д. Д. била је мишљења да је њен 14-годишњи син још дете. "Он је осамдес’т прво", "Осамдес’т прво сам", и она и син покушали су објаснити војнику Ратка Младића који је стао пред њих тражећи да четрнаестогодишњак мајци да кесу и пође за мушкарцима.

Сина више није видела али јој је у сан често долазио, грлио је и казивао да је све време био жив, само је био у Власеници и није могао доћи... (Власеница је варошица у подножју Романије, која је у последњем рату постала етнички чист српски градић.)

Када је одговорила на сва питања тужилаца и судија (одбрана генерала Крстића није хтела да испитује сведокињу, а генерал је за време њеног сведочења држао главу међу рукама, не гледајући према клупи за сведоке), пружена јој је прилика да и сама нешто каже, ако жели. Желела је: питала је генерала, гласом у коме је још било неког давног респекта према униформи – има ли наде да је "неко од њих, негде, некако, још жив, само не може да се јави".

Неколико дана после њеног сведочења, у истој судници, приказан је видео-снимак Крстићевог разговора са хашким истражитељем, у коме је генерал ВРС именовао свог ратног команданта Ратка Младића и још петорицу официра као одговорне за покољ муслимана у Сребреници, који је Крстић оценио као ратни злочин који су извршили "умоболни људи".

Цела је Србија имала прилике видети један други видео-снимак, тренутке свирепе егзекуције шест престрављених, мршавих, изубијаних младића из Сребренице у режији паравојне јединице "шкорпиони". Србе је овај снимак згрозио можда и више него остатак света јер нису навикли да о себи мисле онако како су припаднике своје нације видели на овој траци. Убиство Азмира Алиспахића, кога на снимку видимо како приступа два корака да и сам буде стрељан, подсећа на "заклани народ" који се исто тако безгласно строваљивао у усташке јаме 1941. године.

Међународни суд правде у Хагу донео је ове године историјску пресуду по којој је Србија ослобођена оптужби за геноцид у Босни и Херцеговини, мада је укорена што није спречила масовно убијање у Сребреници. Ратко Младић није осуђен, већ оптужен за ратне злочине и има свако право на претпоставку невиности пре суђења. Али српски јунак свакако није и не може бити – то по свој прилици разумеју и они који на реверима још носе беџеве на којим пише "Шешељ – српски херој". Треба јасно рећи да је неправда што Шешељ четири године по добровољној предаји још чека почетак суђења у Хагу и да много тога у том трибуналу до неба заудара. Али хашка неправда сама по себи не може никога прекомандовати у хероја српске историје. Српска радикална странка срамоти и вређа истинске српске хероје  када, зарад дневне политичке провокације власти, сугерише да Ратко Младић спада међу историјске јунаке који заслужују булевар у Београду.