Oficir i zločinac

Jedan od potresnijih haških prizora odigrao se na suđenju generalu Radislavu Krstiću 26. jula 2000. godine, dok je svedokinja iz Srebrenice opisivala trenutak kada je poslednji put videla maloletnog sina. Posle pada Srebrenice vojnici Vojske Republike Srpske razdvajali su muslimanske žene i decu od muškaraca, a svedokinja D. D. bila je mišljenja da je njen 14-godišnji sin još dete. "On je osamdes’t prvo", "Osamdes’t prvo sam", i ona i sin pokušali su objasniti vojniku Ratka Mladića koji je stao pred njih tražeći da četrnaestogodišnjak majci da kesu i pođe za muškarcima.

Sina više nije videla ali joj je u san često dolazio, grlio je i kazivao da je sve vreme bio živ, samo je bio u Vlasenici i nije mogao doći... (Vlasenica je varošica u podnožju Romanije, koja je u poslednjem ratu postala etnički čist srpski gradić.)

Kada je odgovorila na sva pitanja tužilaca i sudija (odbrana generala Krstića nije htela da ispituje svedokinju, a general je za vreme njenog svedočenja držao glavu među rukama, ne gledajući prema klupi za svedoke), pružena joj je prilika da i sama nešto kaže, ako želi. Želela je: pitala je generala, glasom u kome je još bilo nekog davnog respekta prema uniformi – ima li nade da je "neko od njih, negde, nekako, još živ, samo ne može da se javi".

Nekoliko dana posle njenog svedočenja, u istoj sudnici, prikazan je video-snimak Krstićevog razgovora sa haškim istražiteljem, u kome je general VRS imenovao svog ratnog komandanta Ratka Mladića i još petoricu oficira kao odgovorne za pokolj muslimana u Srebrenici, koji je Krstić ocenio kao ratni zločin koji su izvršili "umobolni ljudi".

Cela je Srbija imala prilike videti jedan drugi video-snimak, trenutke svirepe egzekucije šest prestravljenih, mršavih, izubijanih mladića iz Srebrenice u režiji paravojne jedinice "škorpioni". Srbe je ovaj snimak zgrozio možda i više nego ostatak sveta jer nisu navikli da o sebi misle onako kako su pripadnike svoje nacije videli na ovoj traci. Ubistvo Azmira Alispahića, koga na snimku vidimo kako pristupa dva koraka da i sam bude streljan, podseća na "zaklani narod" koji se isto tako bezglasno strovaljivao u ustaške jame 1941. godine.

Međunarodni sud pravde u Hagu doneo je ove godine istorijsku presudu po kojoj je Srbija oslobođena optužbi za genocid u Bosni i Hercegovini, mada je ukorena što nije sprečila masovno ubijanje u Srebrenici. Ratko Mladić nije osuđen, već optužen za ratne zločine i ima svako pravo na pretpostavku nevinosti pre suđenja. Ali srpski junak svakako nije i ne može biti – to po svoj prilici razumeju i oni koji na reverima još nose bedževe na kojim piše "Šešelj – srpski heroj". Treba jasno reći da je nepravda što Šešelj četiri godine po dobrovoljnoj predaji još čeka početak suđenja u Hagu i da mnogo toga u tom tribunalu do neba zaudara. Ali haška nepravda sama po sebi ne može nikoga prekomandovati u heroja srpske istorije. Srpska radikalna stranka sramoti i vređa istinske srpske heroje  kada, zarad dnevne političke provokacije vlasti, sugeriše da Ratko Mladić spada među istorijske junake koji zaslužuju bulevar u Beogradu.