Српскохрватски у три лекције

Чачак – Историјско помирење Србије и Хрватске остаје као задатак будућим генерацијама, пошто су досадашње углавном падале на испиту. Та лекција можеи да се препише од Немачке и Француске чија министарства спољних послова, преко Француско-немачке канцеларије за младе управо финансирају пројекат под називом „Ратни злочини и суђења“.

Замишљен је као студијско путовање Европом за укупно 20 академаца, по петоро из четири наведене државе.

– Мислим да је ово добар начин да се расветли оно што се догодило у последњем рату између Срба и Хрвата, да два народа заједно дођу до неких историјских чињеница и на њих ставе тачку, и помире се по немачко-француском моделу – каже за „Политику“ Ђорђе Бојовић из Чачка, најмлађи учесник пројекта и полазник друге године Правног факултета у Београду.

У српској петорци још су Катарина Тадић из Шапца (ФПН) и Београђани, Александра Анокић (права), Огњен Гогић (ФПН) и Стефан Радојковић (филозофски), у хрватској троје младих Осјечана и по један из Нашица и Гарешнице. У француској и немачкој углавном су млади правници.

Пројекат садржи три фазе. У првој, спроведеној од 25. јуна до 4. јула, свих 20 учесника каравана помирења посетило је Дахау, Нирнберг и Хашки трубинал. Друга фаза следи на пролеће следеће године у Србији и Хрватској кад Французи и Немци долазе овамо, претпоставља се да ће одредишта бити Јасеновац и Вуковар, Бањица и Тужилаштво за ратне злочине у Београду. Трећа је на јесен 2013. године у Француској, најпре у Лиможу где су Немци приликом повлачења у Другом светском рату сравнили једно село са 642 становника, а затим у Паризу.

– Наша пажња усмерена је на правне и политичке последице суђења за ратне злочине на простору бивше Југославије. Имали смо, рецимо, прилику да Немцима и Французима кажемо како смо доживели рат и бомбардовање Србије, да од њих чујемо како данас сарађују они као трећа послератна генерација потомака завађених прадедова. Измешали су нас по собама где смо коначили, ја сам био цимер са Јоцом Главашем из Гарешнице који студира права у Осијеку. Сад се редовно дописујемо преко Фејсбука – вели Бојовић.

Он приповеда да је прва тачка управо завршене турнеје била Дахау. Следила је посета Палати правде у Нирнбергу. Затим и долазак у Хаг, у Међународни кривични суд за бившу Југославију. У Трибуналу су разговарали са тужиоцем Сержом Брамерцом, портпаролом Нермом Јелачић и другим службеницима Суда.

Дакле, како су прошле чињенице у овој размени мишљења тек стасалих Срба и Хрвата?

– Разговарали смо академски, с поштовањем. Ми тврдимо да је рат у Хрватској 1991. године био грађански, а Хрвати сматрају да је реч о агресији јер је Хрватска прогласила независност 25. јуна 1991. године. Али, накнадно су ипак показали спремност да попусте до октобра, јер је постојао тромесечни мораторијум после проглашења. Ми, с друге стране, истичемо да независности нема док је неко не призна, а то се са Хрватском догодило тек почетком 1992. године. Чак ни Брамерц није желео да пресуди него је дипломатски избегао одговор, наводећи да не постоји колективна кривица већ се у Хагу за ратне зличине суди само појединцима – прича Бојовић.

Један од циљева овог пројекта, чији је координатор у Србији Иницијатива младих за људска права из Београда, јесте да се појединости о ономе шта ови људи раде и шта желе да постигну изнесу у јавност преко интернета, веб странице, Фејсбука и блогова. И да се оснује српско-хрватска канцeларија за младе, по узору на француско-немачку, установљену 1963. године. Дакле 18 година после рата (1945–1963), а и овој је изгледа потребно тачно толико (Дејтон 1995–2013), и имаће још један назив – хрватско-српски уред за младе.

Да ли ће ови млади људи избећи замку која каже да се Србима и Хрватима, на путу у бољу будућност, увек испречи прошлост? За почетак, признали су једни другима да омладина у Београду радо слуша песме Оливера Драгојевића и Џибонија, док млади Осјечани у кафићима траже „цајке“ (српске народњаке).