Мале кинематографије велики проблеми

Суботица – Одлучујући се пре десет година за европски филм, Палићки фестивал пружио је публици могућност да види уметничка остварења која ретко стижу до биоскопа, али и малим кинематографијама из Европе и њеним ствараоцима још једну прилику да представе свој рад. Тако су на уобичајеној конференцији за штампу на Великој тераси на Палићу, иако потекли из потпуно различитих средина, готово о истоветним проблемима и реакцијама публике проговорили ствараоци из Румуније и Холандије.

Млади румунски редитељ Габријел Аким на Фестивалу је присутан са филмом „Адалберов сан” који је приказан у оквиру програма „Паралеле и судари”. Он је казао да је из времена осамдесетих година прошлог века и Чаушесковог комунизма једино светло сећање на победу ФК „Стеауе” на Европском шампионату.

– Мој први филм гледало је 4.000 гледалаца од 20 милиона Румуна. Пао сам у депресију и мислио да сам најгори редитељ, али су ме колеге тешиле да ни они нису имали више гледалаца. У Румунији више не желе да гледају филмове о комунизму, али ја ћу наставити да их снимам – рекао је Аким.

Румунски гледалац не познаје европски филм, већ само амерички, па и сам редитељ, иако су новинари препознавали у његовом филму утицај чешке школе, па чак и нашег филма, каже да једино зна за Кустурицу и филм „Сећаш ли се Доли Бел?”, који сматра његовим најбољим филмом.

Нилс Гомпертс, холандски глумац који игра у филму „Лена” Кристофа ван Ромпеја, који је у понедељак увече приказан на Летњој позорници у оквиру такмичарског програма, према сопственом признању одрастао је у либералној, уметничкој породици, која је неговала пуну слободу својих чланова. Такво је, каже Гомпертс, холандско друштво у целини, то је земља слободе отворена за све животне стилове. Ипак, „Лена” није оптимистична прича и она због тога тешко налази пут до биоскопа.

– Ово је реалистична драма и ово је фестивалски филм, а права је штета што уметнички филмови немају велики публицитет и што већином не стижу до младих – сматра Гомпертс.

Након гостију представили су се домаћини, и то историјом локалне кинематографије. Отворени универзитет, као извршни продуцент Фестивала, издавач је књиге Золтана Шифлиша „Филмска лица Суботице”. Шифлиш, и сам редитељ, каже да га је на прикупљање података о синеастима Суботице, а у књизи има 41 биографија, понукала мисао на то ко је још, осим Александра Лифке, значајан за филм у Суботици. Осим тога, представљена је и књига историчара Мирка Грлице „Светло у тами” која је започета као каталог за изложбу која је прошле године приређена проводом 100 година од прве пројекције филма Александра Лифке, али је прерасла у монографију која прати уметничку путању породице Лифке, њених биоскопа које поставља по градовима југоисточног дела Аустроугарске монархије.

– У Историјском архиву чува се збирка од неколико стотина разгледница које су упућиване породици Лифка и које на занимљив начин откривају детаље о овој породици. На основу њих утврдили смо куда се све кретао биоскоп Александра Лифке, али и где су путовали његова мајка и брат, као и детаље из његовог друштвеног живота. Има доста разгледница добијених од пријатеља које је стекао током гостовања, што говори да је био изузетно друштвен човек. Пронађене су и разгледнице које су му писале помало разочаране даме, које је очигледно са лакоћом шармирао – испричао је Грлица.

А. Исаков