Главни одбор, а у ствари, лидер

Изборни закон у Србији не познаје степеновани цензус, иако се он у свету често примењује. Код нас тога нема. Истовремено, постоји потреба и жеља већих странака да буду у савезу са малим странкама. С једне стране, из великих странака чујемо примедбе да мале странке, због њиховог уцењивачког потенцијала, ,,кроје судбину Србије”, а с друге стране исте те велике странке у изборном процесу на своје листе стављају и по десетак малих странака. Оне тимепокушавају да остваре бољи изборни резултат, уједнопоказујући да мале странке могу у томе да им помогну. Оне имају одређени рејтинг и бираче који их бирају, док велике странке тако покушавају да привуку уз себе и један број неопредељених. Грађани тако имају осећај да је реч о партијама око којих се многи уједињују.

Зато је и сад у скупштини више од четрдесет странака: све изборне листе, осим једне (ДСС), су коалиционе. У коалицији су и странке које припадају потпуно различитим политичким половима, па се зато говори о слагању рогова у врећи. Иако то бираче збуњује, правним актима се у ову област не може до те мере интервенисати да то буде супротно хтењима оних који гласају. Ако бирачи хоће фрагментирану партијску сцену, законодавац ту не може много да интервенише.

Ипак, треба увести степеновани цензус који ће направити разлику између странака које на изборе излазе саме и оних у коалицији. Међутим, сваки пут кад је најављивана таква могућност постојали су велики отпори већ формираних коалиција. Јеркад неко процени да су његови интереси угрожени он ће наћи политичку аргументацију зашто нешто не треба мењати.

Кад је, пак, реч о 119 посланика из Београда (и 94 општине без посланика), то је последица затворених листа, а узрок је централизованост и недемократичност политичких странака. Све политичке странке без изузетка су централизоване, а процес кандидовања у њима је нејасан и није јаван. Иако у странкама постоје формална правила о избору кандидата за посланике, у суштини, тај процес се своди на то да лидер странке и најуже руководство одређују ко су кандидати. И, наравно, у првих 50 или 70 су они који су блиски с председником странке – по правилу су то личности из истог града. Објави се листа и каже се: то је одлука главног одбора, а све се своди на то да је лидер странке одобрио предлог. Зато највећи број посланика долази из главног града јер ту је политичка моћ и ту су лидери странака који имају своје пријатеље, саговорнике и послушнике. Можда би зато било интересантно анализирати не само то одакле су људи који су изабрани у парламент него и колико је у првих сто и више кандидата оних који нису из Београда и Новог Сада.

Међутим, кад би странке биле демократске и кад би постојала демократска борба кандидата, према стандардима који важе у неким развијеним земљама, затворене изборне листе не би биле велики проблем. Јер у неким земљама (Немачка, САД) државне изборне комисије контролишу и процесе кандидовања у политичким странкама.

Код нас такве контроле нема и зато многе општине немају ниједног посланика у парламенту. Што значи да ако грађани из тих општина имају неки предлог или жалбу која се решава изван локалне самоуправе они ће морати да путују у Београд. У својој варошици немају коме да се обрате, и тако је у 94 варошице, што у суштини јесте деперсонализована политика:постоји проблем, само нема никога с ким бисте могли о томе да разговарате. Али, понављам, то су последице, а узрок свега су недемократски односи унутар политичких странака.

Изменама изборног закона стање се може поправити тако да прописи терају странке на процесе демократичности. Али треба и да прође извесно време (године, па и деценије) да политичке странке саме унутар себе успоставе систем демократских избора. Сад у нашим странкама кажу: немате ви право да мењате наше интерне акте, можемо ми да кандидујемо кога хоћемо. У развијеним земљама у унутарстраначким изборима се, међутим, поштују демократска правила.

Код нас, за почетак, треба мењати изборни закон, ићи на неке модалитете персонализованих избора, у којима се зна за кога се гласа, и онда би постојала и веза између једног региона или општине и посланика који се бира.

*Цесид