Мегаломански пројекти су бесмислени

Братислав Браца Петковић, редитељ и драмски писац, недавно је именован за  саветника председника државе Томислава Николића за културу. Петковић је, иначе, власник Музеја аутомобила и позоришне сцене „Модерна гаража. У разговору за „Политику” желели смо да сазнамо које су то идеје које ће у наредном периоду настојати да реализује.

Сведоци смо да је у Србији све измакло контроли. Култура је урушена споља, разорена изнутра. Промене су, дакле, неминовне. Од чега кренути?

На почетку бих цитирао речи Слободана Јовановића који је рекао да:  „Српски народ у утакмици народа може да опстане само као културна снага”. Изгубљено је национално самопоуздање, зато морамо да уведемо домаћински приступ према институцијама културе. Српска напредна странка је добила Министарство културе, али се још увек не зна ко ће бити министар. У сваком случају, за првих 100 дана мора да се покаже резултат. Народни музеј би могао да буде отворен. Да отворимо макар једно одељење, да се скине скела, односно да се опере фасада. Сви мегаломански пројекти су бесмислени. Копање, прављење стаклених пирамида по угледу на Лувр је беспредметно. Ми смо толико сиромашни, да нам такве егзибиције нису потребне. Такође, то би значило још једну деценију нерада.

Који су следећи планови?

Идеја је да се у том здању на Тргу републике смести Музеј Николе Тесле, јер овом великану треба дати место које му припада. Неопходна је строга контрола трошења новца. Народни музеј бисмо сместили у актуелном здању главне поште у Таковској улици. То монументално здање има огроман простор са два атријума, лепим салама. Друго, ту су и ташмајдански лагуми који се простиру до Вуковог споменика. Поменута главна пошта је историјско место. Ту је потписан Хатишериф, ту је био Карађорђев шатор када је освајан Београд. Реч је, заправо, о правом Врачарском платоу, односно месту где су спаљене мошти Светог Саве. Зграда Председништва је некада била галерија кнеза Павла. Сада би могла да буде национална галерија. А у здању Скупштине града Београда могао би да заживи Музеј српских династија. Да прати распон од Јована Владимира до крваве кошуље краља Александра.  Колико данас има ученика који не знају да вам наброје три српска краља? Зар то није поражавајуће. Народна скупштина у периоду када не ради исто тако би могла да буде доступна за разгледање. Направили бисмо у тој централној београдској зони наш српски Версај.

Криза и транзиција постали су изговор за многе промашаје у култури. Недавно сте изјавили да велики број људи на руководећим местима сноси одговорност због урушавања установа културе?

Они који су били дужни да развијају културу и културне установе радили су управо супротно. Неки од њих би требало да оду у пензију и да више не наносе штету српској култури. У позоришту имамо „свете краве” које одавно нису донеле ни једну једину кап користи српској културној сцени. Оне већ скоро пола века владају, мора се признати врло вешто манипулишу. Увек се појављују као алтернатива себи самима. Све држе под својом шапом. Деле награде, новац, путују по свету. Од егзекутора зачас се претворе у жртве, а жртве смо сви ми: српска култура, српско позориште. Где год су спустили шапу све су спржили, урушили. Све је њихово: фондови, позориште, фестивали, критика... А све то уистину не постоји и није у корист народа и државе. То је довело до ситуације да у Београду добијете представу „Зоран Ђинђић”. Не могу да нам се намећу лажне вредности.. Најгора врста позоришног отпада, дилетантска у сваком погледу. То је далеко од доброг позоришта, а све то још и за државне паре. Сваки би грађанин за чин пљувања и повраћања по застави на улици био одмах ухапшен. У Америци би за такав чин одлежао робију, а с обзиром да је то код нас урађено у позоришту, то се проглашава уметничким чином. Да апсурд буде комплетан, том Фрљићу се уручује награда у Скупштини града Београда. То је крунски доказ да код нас стручна позоришна критика не постоји. Потпуно је уништена довођењем осредњих неталентованих пискарала који упорно хвале промашаје ове дружине.

 Да поменем и потпуно урушено Југословенско драмско позориште због чијег стања би требало поједини људи да одговарају. Замерају Љубиши Ристићу што је био у ЈУЛ-у. Па ко је то замерао Пикасу што је био љути комуниста? Љуша Ристић који са „Бубом у уху” држи светски рекорд дуговечности никада није позван на неку јубиларну представу у ЈДП-у. Огроман новац је утрошен у то позориште које данас тавори на ивице беде. Поменимо и беспотребне глумачке школе које ничу као печурке после кише, које из већ осиромашених родитељских новчаника извлаче огроман новац. Онај ко буде министар културе имаће велики посао. Располажемо многобројним вредностима које треба неговати, а данас смо доведени  у позицију да се понашамо као дивља земља која је јуче заживела.

Сведоци смо и великих полемика које су вођене поводом националних пензија?

Националне пензије су свакако горуће питање око којег се код нас полемише. Људима се баци коска због које се они буне и препуцавају, а све са намером да се заташкају много озбиљнији проблеми. Ту бачену коску око које се сасвим непотребно гложе уметници свакако треба ревидирати.

Култура, сведоци смо, није активна тема за политичке странке. Ресор културе готово да се и не помиње или је негде на маргини. Ви ипак тврдите да сте у политику ушли из очаја, јер сте видели куда све ово води... Како видите српску културу у будућности?

Српска култура свакако има будућност. То су млади уметници којима је ускраћен простор за креативни израз. Уметност мора да буде патриотска, зато морамо да активирамо људе који су скрајнути. Да инсистирамо на традиционалним националним вредностима. Имамо на кога да се ослонимо. Наши преци су нам показали пут. Зна се тачно шта је морал, култура, врлина, крађа, отимачина, лоповлук. Европа је занемела онога тренутка када је видела сахрану патријарха Павла и уверила се да српски народ врло добро зна да процени и препозна врлину.

Борка Г. Требјешанин