Анксиозност

Анксиозност је осећање чије је име настало од латинске речи ангере, која означава стезање, стискање. Иако постоји српска реч са истим значењем – тескоба (од тесно у грудима) – као и речи стрепња и бојазан, реч анксиозност се одомаћила прво у језику стручњака, а затим и свакодневном говору.

Да би осећање тескобе било могуће, мора постојати способност замишљања будућности, а како је то искључиво људска способност, осећање тескобе је искључиво људско осећање, као што су трема и забринутост. Док је осећање треме последица замишљања будуће, али временски и просторно ограничене угрожавајуће ситуације, тескоба је последица далеко шире процене. Људи осећају анксиозност када оцењују да нису спремни да изађу на крај са целокупном животном ситуацијом која је пред њима – анксиозност је нека врста треме пред животом.

Претеча осећања анксиозности јесте страх од одвајања које осећа мало дете које интуитивно зна да није способно да самостално преживи, а када постоји претња да би могло да се раздвоји од родитеља са којим је у симбиози.

Погрешно је осећање анксиозности сматрати осећањем које је само по себи патолошко. Бројне су ситуације у којима је оно сасвим природна реакција на промењене околности. То су ситуације у којима свет у коме особа живи мења свој идентитет: када настаје ратно стање, економска криза, политичка револуција, техничка револуција и слично. Анксиозност се појављује и када неко из једне познате околине пређе да живи у неку страну околину на коју се још није навикао, као што је то случај са исељеницима. Тескоба прати и различите животне прекретнице, односно кризе: када неко завршава факултет и треба да постане одрасла особа; када схвата да је на прагу старости и слично. Анксиозност прати и све теже, телесне болести и психичке поремећаје, јер оболела особа се пита да ли ће преживети, да ли ће оздравити, да ли је способна да се опорави без већих последица. Управо због тога што анксиозност прати све озбиљније поремећаје здравља, Сигмунд Фројд је сматрао да је она кључна у настанку психопатологије.

Анксиозност је патолошко осећање онда када особа заиста јесте способна да се успешно снађе у животној ситуацији која је пред њом, али када она себе види нереално, умањујући и потцењујући своје праве квалитете. Иако лекови који „разграђују” анксиозност – анксиолитици – могу бити од велике помоћи, ипак је у лечењу патолошке анксиозности главно да особа путем психотерапије промени слику о себи и стекне самопоуздање – веру у своје способности и квалитете. У супротном постоји велика опасност настанка зависности од ових лекова.