Невеста у шестом разреду

Рана удаја и уговорени бракови су и даље веома заступљени у ромској популацији. Обично почиње „да се ломи” око шестог, седмог разреда, а када девојчица почиње да долази у школу окићена са много злата, то нам је обично сигнал да је верена. Удаја се сматра успехом, јер то је њен пут, девојчица нема право на избор.

Она се одмах повлачи из школе, предаје новој породици и ускоро следи прва трудноћа, обично између 14. и 17. године. Рано удавање је нарочито заступљено код Рома муслиманске вероисповести. Нажалост, врло мало се ствари померају набоље.

Овако Нада Ђуричковић, директорка Ромског центра за жене и децу ДАЕ (мајка), описује тренутни положај младих Ромкиња у Србији. Она ради и као педагошки асистент у школи, обилази многе породице и бројна насеља и каже да родитељи не схватају да на тај начин детету одузимају детињство и право на образовање.

Активисти ове организације раде на спречавању свих облика насиља и дискриминације над децом и женама ромске националности, држе и предавања о историји, обичајима и правима Рома на београдским факултетима, раде на предшколској припреми деце у ромским насељима...

– Ми имамо СОС телефон и Ромкиње које се јављају најчешће нису свесне да живе у насиљу. Кроз радионице дођемо у једном тренутку до потања ’да ли то желите својим ћеркама’ и оне одговарају ’наравно да не’, али се мало тога ипак мења – прича Ђуричковићева.

Она каже да су ретки примери када успевају девојчице/жене да извуку из „зачараног круга”. Поједине школе, као и правне службе при општинама, радо сарађују, али полиција обично не може много да уради.

– Баш сам имала случај када је требало да дођу с Косова да купе девојчицу, била је у осмом разреду у том тренутку и јако добар ђак. Она није имала појма ни ко долази ни шта је тамо чека. То нисам могла да прећутим и пријавила сам полицији, али је одговор био да су то њихова посла.

После је долазио и отац у школу да прети и виче зашто се ја мешам. На крају је и став школе био да није згодно да се мешамо у њихове породичне односе, јер онда неће уписивати децу у школу која пријављује овакве ствари – наводи један случај наша саговорница и додаје да на крају више није смела ни да уђе у то новобеоградско насеље.

Др Јелена Чворовић, научни саветник у Етнографском институту Српске академије наука и уметности, која се бави проучавањем Рома, каже да већина девојчица почиње сексуално-репродуктивни период рано, у браковима који су обично уговорени између породица.

– Добар пример овог шаблона представља једно мачванско село са око 450 Рома који су у њему стално насељени. Већина их је без сталног запослења, раде сезонске послове, ослањају се на помоћ рођака из Аустрије. Просечан број чланова породице је осам, већина бракова је уговорена, а 70 одсто није званично регистровано. Већина девојчица је искусила рану удају. Просечна година прве трудноће је 15., па је честа појава да жена постане и мајка и баба у исто време – наводи др Чворовић.

Јасно је да едукација девојчица има низак приоритет: око 76 одсто њих није завршило основну школу и готово 67 одсто испитаница је признало да их је рана удаја спречила да наставе школовање.

Морталитет одојчади је велики: 77 одсто жена је искусило смрт детета или случај мртворођеног. Просечна жена у овом насељу има 10 трудноћа у току живота. Сва деца која су умрла, умрла су у току прве године живота, а велика већина мајки њихову смрт приписује деловању локалних вештица.

Бракови који су регистровани, регистровани су тек после неколико година заједничког живота, примећује др Чворовић и додаје да уколико у браку нема деце, жена/девојчица се враћа родитељима као половна роба и чека други брак. Насиље у породици је честа појава, ауторитет мужа и свекрве неприкосновен, а готово једини начин да девојчице потврде себе као женска бића јесте фертилитет.

Има ли излаза из ове ситуације? Наше саговорнице одговарају потврдно.

– Излаз видим у побољшању услова становања и раном укључивању деце у предшколски систем. При том не мислим на период од шест година, тада је већ касно. Дете од две, три године нема предрасуде, они се играју заједно, а тек касније добијају поруке од куће попут ’немој с њим да се играш’ и тако почињу разлике – истиче Ђуричковићева.

Она додаје да у свим насељима има јако много молби да се приме деца у вртић, али нема довољно смештајних капацитета, а пракса је доказала да тамо где деца иду у вртић, у 99 одсто случајева иду и у средњу школу.

– Сарадња и побољшање се могу постићи само подизањем свести о грађанској одговорности самих Рома. Међутим, и држава мора да створи услове које ће омогућити једнаке услове за све, јер подаци широм света показују да су мајкама тинејџеркама потребне могућности и оруђа да избегну сиромаштво – указује др Јелена Чворовић.