Понављање самоодрицања

Асистент на Филозофском факултету у Београду у свом другом чланку понавља псеудоразлоге за издвајање Косова и Метохије из уставног поретка Републике Србије (Јово Бакић, "О Косово, грдно судилиште", "Политика", 26. мај). Потребно је још једанпут оспорити самоодрицатељске "доказе", а потом осветлити две суштинске карактеристике оног начина мишљења у Србији које поткопава идеју и поредак суверенитета државе.

У нашој стручној (и медијској) јавности често се појављују гледишта која нису утемељена на ваљаном познавању предмета о коме се расправља. Тако и о Косову. Наш асистент показује неразумевање косовског мита (борба за слободу) када га повезује са национализмом. У стручним расправама гледа се са каквим сопственим или референцама других аутора неко брани свој став. Поред толико објављених књига о Косову било би ван памети да се указује на елементарна знања о Косову и његовом идентитетско-државном значају за Србе. (Овим знањима могу да додам и Зборник пројекта који сам уредио – "Друштво и култура Срба КиМ", 2006.)

У тексту који је овде предмет оспоравања, понављају се у дидактичком и политичком значењу "разлози" за пожељност одвајања Косова и Метохије од Србије. Када је реч о демографском фактору потврђује се моја теза о паду природног прираштаја. А када би било тачно да је демографски раст становништва разлог за државност, онда би у Африци, на пример, државе ницале као печурке после кише.

На Косову и Метохији већ подуже време стране државе улажу свој новац. У тржишној привреди, није држава та која преузима целокупну одговорност за привредни развој. Србија не би само давала новац, а Албанци на Косову само узимали.

Кад је реч о етничким стереотипима, треба подсетити да они постоје и у другим вишенационалним државама па се не стварју нове државе на тој основи. Нису стереотипи нешто што постоји као "гвоздена нужност" у друштвеним односима.

Понављање "разлога" опасности од албанског тероризма је двоструко индикативно. Политички је пристрасно и необјективно везивати терористичке акције за време власти српских социјалиста. Али, показује се потпуна некритичност писца о чијем је чланку реч, према пракси тероризма. Признаје се постојање терористичких акција косовских Албанаца, али се прећуткује чињеница да је на таквим акцијама грађена државност коју би данас неке демократске државе радо признале.

Пети аргумент је напросто трагикомичан. Косовска земља је, пише наш асистент, затрована од последица злочиначког бомбардовања 1999. па Србија треба да дигне руке од ове покрајине. Дакле, Албанци ће се еколошки удавити, а Срби то треба да помогну тако што ће загађену земљу Косова и Метохије пустити низ воду! Какав политички алтруизам!

Када неко почне са слабим разлозима за одбрану своје тврдње, он нужним начином наставља са још слабијим. Не бих се освртао на ту околност да није нешто стручно и политички важније у целој ствари. Прво, потребно је указати на стратегију самоодрицања која се јавља у неким интелектуалним и политичким круговима Републике Србије. Како разумети чињеницу да се један део јавности, макар и невелик, одриче дела суверенитета? Ради се о следећем. Овај део јавности упорно прелази преко чињенице да је ново или данашње стање на КиМ створено 1999. противправним бомбардовањем НАТО. Ужасне последице такве оружане политике су добро познате. Све што ради самоодрицатељски део јавности у Србији је заправо покушај да се то незаконито произведено стање преведе у законито стање тако што ће се понудити разлози за добро Србије ако се одрекне покрајине. То је суштина стратегије оних Срба који мисле да је КиМ терет кога се треба ослободити. Али, правна, национална и државна свест највећег дела Србије не може никако да прихвати ово превођење из бомбардованог у небомбардовано стање.

Друго, неки самоодрицатељи Косова и Метохије радо посежу за етикетом националисте онима који држе до националног достојанства и државног суверенитета. Али, погледајте у чему је трик. Они се заузимају за сепарацију националне мањине, а националисти за заједнички живот са етничким мањинама! Па, ко је ту националиста? Грађанисти су за државу чисту од мањинских заједница ("грађани који не желе да живе у Србији") а националисти за вишекултурну и вишенационалну државу. И то је оно што нама, али и свету подмећу неки представници ове јавности, на скоро свим медијима. Онај ко зна види о чему се ради. Онај ко не зна сазнаће. А када је реч о асистенту и његовом чланку, морам да га обавестим да овим текстом окончавам сваку даљу расправу.