ТВ огњиште

Живот је у овој нашој, чатмари балканској, сведен на – синониме. Тачније, дезинтегрисан је у рекламне блокове, између свакодневних укључења у кућу "Великог брата" и седмичног колебања лото бубња. Све остало је "бенсендинска" белина на којој свест одмара очи, чекајући нову, програмским шемама разрезану, дозу интерактивне "суштине".
Плаћамо, без разлике, велики данак веровања у култ телевизора као савременог "огњишта". Веровању да је кућа жива док год јој огњиште гори и док год неко ноћу над њим бди и машицама разгрће поспали жар.

Наравно, по осавремењеној верзији овог обичаја, над данашњим "огњиштем" обично бди онај којег је сила прилике запатила из сна у тоалет да даљинским управљачем "проџара" програме, али суштина је остала иста...

Не критикујем никога, већ полазим од себе. За моје "огњиште" смираја нема. Тек сам један од жртава катодне цеви. Мали поданик "Великог брата" и његових клонова.

Ћерамо се нас "двојица" и у редовним и репризним терминима. И у сну се, Бога ми, јагмимо за још мало времена. Питање је вала, ко се ту емитује, а ко кога, заправо, гледа? Није битно ко ће пре до даљинског управљача, већ ко има петље да с њим нешто учини. Ако паметнији, као што кажу, попушта, онда сам ја, ево признајем, онај глупљи и неодлучнији, у том "другарству".

Питам се који су то разлози натерали укућане да уђу у ту "коцку", а данима не могу да смислим ни један ваљан да ја изађем из своје.

По ћошковима стана погледом тражим камере. Чујем их. Зује негде у "мртвом углу" између малог и великог мозга.

Познати глас из купатила, кућне исповедаонице. Чујем себе како "номинујем" добро знани лик у огледалу...

Прегурао сам овонедељно избацивање, али сам сигуран да ћу и следећи пут бити један од фаворита за "елиминацију".

Игра на срећу је једина инфузија која може да освежи свакодневницу. Од судбине не тражим превише. Да запамти седам простих бројева и да их понови, када за то дође време. Ништа више. Други су одредили да ми сва животна надања и снови вреде 30 динара. Не поричем. Смерно уплаћујем у фонд за "пензијско и инвалидско осигурање" амбиција...

Неко ће можда рећи да је ово предимензионирана, ил’ искривљена слика наше свакодневнице, али сам ипак дао себи за право да кроз прво лице једнине, пробам да опишем "транс" множине. Што оно кажу: "Можда и јесам параноик, али то не значи да ме нико не прати..."

Постали смо, нажалост, прозрачни ликови на угашеним екранима телевизора. Антене са изузетно лошим пријемом.

На корак смо од тога да извлачењем кабла из струје починимо – колективно самоубиство...