TV ognjište

Život je u ovoj našoj, čatmari balkanskoj, sveden na – sinonime. Tačnije, dezintegrisan je u reklamne blokove, između svakodnevnih uključenja u kuću "Velikog brata" i sedmičnog kolebanja loto bubnja. Sve ostalo je "bensendinska" belina na kojoj svest odmara oči, čekajući novu, programskim šemama razrezanu, dozu interaktivne "suštine".
Plaćamo, bez razlike, veliki danak verovanja u kult televizora kao savremenog "ognjišta". Verovanju da je kuća živa dok god joj ognjište gori i dok god neko noću nad njim bdi i mašicama razgrće pospali žar.

Naravno, po osavremenjenoj verziji ovog običaja, nad današnjim "ognjištem" obično bdi onaj kojeg je sila prilike zapatila iz sna u toalet da daljinskim upravljačem "prodžara" programe, ali suština je ostala ista...

Ne kritikujem nikoga, već polazim od sebe. Za moje "ognjište" smiraja nema. Tek sam jedan od žrtava katodne cevi. Mali podanik "Velikog brata" i njegovih klonova.

Ćeramo se nas "dvojica" i u redovnim i repriznim terminima. I u snu se, Boga mi, jagmimo za još malo vremena. Pitanje je vala, ko se tu emituje, a ko koga, zapravo, gleda? Nije bitno ko će pre do daljinskog upravljača, već ko ima petlje da s njim nešto učini. Ako pametniji, kao što kažu, popušta, onda sam ja, evo priznajem, onaj gluplji i neodlučniji, u tom "drugarstvu".

Pitam se koji su to razlozi naterali ukućane da uđu u tu "kocku", a danima ne mogu da smislim ni jedan valjan da ja izađem iz svoje.

Po ćoškovima stana pogledom tražim kamere. Čujem ih. Zuje negde u "mrtvom uglu" između malog i velikog mozga.

Poznati glas iz kupatila, kućne ispovedaonice. Čujem sebe kako "nominujem" dobro znani lik u ogledalu...

Pregurao sam ovonedeljno izbacivanje, ali sam siguran da ću i sledeći put biti jedan od favorita za "eliminaciju".

Igra na sreću je jedina infuzija koja može da osveži svakodnevnicu. Od sudbine ne tražim previše. Da zapamti sedam prostih brojeva i da ih ponovi, kada za to dođe vreme. Ništa više. Drugi su odredili da mi sva životna nadanja i snovi vrede 30 dinara. Ne poričem. Smerno uplaćujem u fond za "penzijsko i invalidsko osiguranje" ambicija...

Neko će možda reći da je ovo predimenzionirana, il’ iskrivljena slika naše svakodnevnice, ali sam ipak dao sebi za pravo da kroz prvo lice jednine, probam da opišem "trans" množine. Što ono kažu: "Možda i jesam paranoik, ali to ne znači da me niko ne prati..."

Postali smo, nažalost, prozračni likovi na ugašenim ekranima televizora. Antene sa izuzetno lošim prijemom.

Na korak smo od toga da izvlačenjem kabla iz struje počinimo – kolektivno samoubistvo...