Српски затвори пренасељени

У затворима Републике Србије тренутно се налази око 8.500 осуђеника, што је готово двоструко више од бројке која би била прихватљива уколико би се поштовали европски стандарди издржавања казне. Оваква "пренасељеност" негативно утиче пре свега на безбедносну ситуацију у српским казнено-поправним заводима, о чему за "Политику" говори Дамир Јока, начелник Одељења за третман осуђених лица у Управи за извршење заводских санкција Министарства правде.
– Пренасељеност је наша рак рана, уосталом као и свуда у свету, од Америке до Јапана – каже Јока. – Чињеница је да је крајем 20. и почетком 21. века дошло до значајног повећања броја осуђеника. То мора да се мултидисциплинарно истражи, то је посао за социологе, психологе, антропологе.

На пример у САД се од деведесетих година прошлог века до данас број осуђеника удвостручио. У Европи је такође дошло до раста. Наравно, он је најмањи у најразвијенијим земљама (Норвешка, Шведска), а највећи у државама насталим распадом Совјетског Савеза. Са индексом 110 (број осуђених лица на 100.000 становника) Србија се налази негде на средини ове лествице. У САД је овај индекс 750, у Литванији преко 300, Чешкој и Пољској више од 250, у Мађарској око 200...

– У Србији се веома дуго, готово 30 година, ништа није радило на повећању затворских капацитета. У међувремену смо имали грађански рат на просторима некадашње Југославије, а касније полицијску акцију "Сабља". Оба догађаја довела су до драстичног повећања криминалног понашања, а тиме и до одговарајуће реакције државе, што је за крајњи исход имало повећан број лица лишених слободе. Такође, имали смо велику побуну 2000. године у којој су неки објекти оштећени – подсећа Дамир Јока.

Ако се имају у виду европски стандарди који прописују осам квадратних метара простора по једном осуђенику, онда смо ми још далеко од Европе. Наиме, када бисмо испоштовали те мере у нашим затворима би било места за 4.000 до 4.500 осуђеника, а сада их има готово двоструко више.

Наш саговорник подсећа да је у последње време доста урађено на реконструкцији постојећих и изградњи нових смештајних капацитета. У Нишу је реконструисан "А павиљон" а ради се на "Б павиљону", у Сремској Митровици је завршен "Трећи павиљон" који је страдао у побуни, а у Пожаревцу је довршена градња новог павиљона предвиђеног за смештај осуђених за организовани криминал. Реч је о модерном објекту са повишеним системом безбедности.

– На безбедносну ситуацију неповољно утиче чињеница да је готово половина затвореника на неки начин била у додиру са наркотицима – наставља Јока. – Затим, имамо већи број осуђеника оштећених од разних душевних обољења, има доста психопатски структуираних особа. Све то захтева да наше службе буду модернизоване у сваком погледу. Зато смо основали центар за обуку у Нишу.

У свету се на разне начине хватају укоштац са проблемом пренасељености у затворима. У САД, рецимо, постоје фирме које производе затворске јединице, односно "контејнере" који се по потреби наручују и слажу један на други. Свуда се граде нови и дограђују постојећи објекти. Стиче се утисак да је сваки други затвор велико градилиште.

Истовремено, поставља се здраворазумско питање да ли би постојала потреба за изградњом нових затворских капацитета када би се смањио број оптужених, самим тим и осуђених за кривична дела. Наравно да је одговор јасан. Али, то је већ прича о "квалитету" друштва, о превенцији, психолошко-педагошком раду са младима...

-----------------------------------------------------------

Приватне ћелије

Затвор Сеис, у Француској, у регији Тулуза, подигнут је 2001. године, а градио га је приватник. Како то све функционише? Држава да приватнику да изгради затвор, уз испуњене услове и документацију. Он има право да 10 година убире приходе које један затвор може да оствари. Наравно, нема контролу над службама за обезбеђење и преваспитање. Води опште послове, упошљава осуђенике. После 10 година затвор постаје власништво државе.