САД на фронту: прети крах

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 1. марта – Американци су кренули у две велике офанзиве: војну у Ираку, и дипломатску – која наговештава промене у њиховим поступцима према свету. У оба случаја настоје да успоставе нови курс, различит од уочених им застрањивања.

Из "поплаве" информација, анализа и нагађања, могли би да се извуку елементи за претпоставке – да се овде стрепи од краха на ирачком фронту, сличном својевременом у Вијетнаму, па да се дипломатија убрзано престројава ка ширем међународном учешћу у тражењу решења за глобалне проблеме, без досадашњег једностраног наметања метода и исхода. Или, како неки кажу – примећује се покушај суперсиле да се убрзано прилагоди растућим "новим реалностима".

Једна од главних карактеристика те транзиције је – увиђање да јој оперативна савезништва слабе па да је неопходно да успостави неку врсту партнерства с досадашњим опонентима па и непријатељима. Тако се, уз остало, овде тумаче готово истовремене најаве: смањивања британских и других трупа коалиције у Ираку, и сагласности Вашингтона да учествује на међународној конференцији у Багдаду, о стабилизовању Ирака, где ће актери бити и "отпадници" Иран и Сирија, као и силе које су се противиле ратном походу САД на Ирак, као што су Русија, Кина, Француска, Немачка...

Повратак практичности

То није промена у спољној политици Вашингтона – тврди портпарол Беле куће Тони Сноу. Експерти остају пак при оцени да је реч о значајном заокрету.

Досадашњи концепт није функционисао и сада треба разговарати с ким се мора разговарати како би се дошло до пожељних резултата – сугерише Данијел Сервер, потпредседник вашингтонског Института за мир и извршни директор Студијске групе за Ирак, која је предложила низ промена курса САД према највећем бојишту данашњице. Та двостраначка група, предвођена утицајним ветеранима, затражила је да се успостави контакт с Техераном и Дамаском, што је Беле кућа до прекјуче одбијала, а и сада каже да неће с њима успоставити никакав ближи додир од седења за истим столом са мноштвом учесника.

Примећују се, ипак, знаци повећане флексибилности администрације Џорџа Буша. Она је резултат председникове "жеље да спаси своју политику према Ираку и зачепи остале кризе широм света" – речи су шефа Савета за међународне односе Ричарда Хаса, које данас преноси високотиражни "Ју-Ес-Еј тудеј". Иронија је своје  врсте, по том стручњаку, да је "рат по избору (за какав важи овдашњи напад на Ирак) сузио администрацији могућности избора и приморао је да примењује традиционалнију спољну политику".

Тај повратак "традиционалнијем приступу", данашњи "Њујорк тајмс" види као превагу прагматизма, практичности, над досадашњом, често идеологизованом, искључивошћу у међународним односима. При том се цитира копредседник Студијске групе за Ирак, бивши шеф дипломатије Џејмс Бејкер, који је на прекјучерашњем скупу експерата поновио да "Америка мора да буде спремна да разговара са својим непријатељима".

Унутар администрације већ дуго се, око ратног курса, натежу две струје. "Тајмс" их дефинише као: присталице "ангажмана", које оличава шефовица дипломатије Кондолиза Рајс, и заступнике курса за "изоловање непријатеља", које предводи потпредседник Ричард Чејни.

Сада предност има, додаје се у анализи њујоршког листа, приступ Рајсове, који је довео и до недавног "првог корака" ка одрицању Северне Кореје од нуклеарног наоружања, а да заузврат та земља добије осетне економске и друге повластице. Али, њени унутрашњи супарници очекују – "брзе резултате". Уколико их не буде, ни на Блиском ни на Далеком истоку, могли би да траже повратак на оштар курс.

Мало времена, међутим, остаје и за постизање "пожељних резултата" војне офанзиве у Ираку. Елитни официрски тим је – према извештајима британских листова – новог команданта тамошњих америчких снага, генерала Дејвида Петреуса, упозорио да – уколико тамо не забележи ратну победу у наредних шест месеци – Америци прети крах, као у време Вијетнамског рата, у коме после колапса политичке и јавне подршке следи "нагло повлачење трупа"…

Петреус је, наводи "Гардијан", суочен с пет тешких, затечених изазова. И с планираним доласком још 21.500 војника неће имати довољно трупа за повећана искушења, међународна коалиција се "распада", предвиђа се пораст насиља и на југу Ирака где ће се проредити британске трупе, с повећањем људских губитака смањује се борбени морал, а стрепи се и од слома ратне воље у Вашингтону и Багдаду…

Односи међу силама

У међувремену се овде распламсало преиспитивање положаја Америке у свету, поготову њених односа с другим силама. Приступ се прилагођава – приоритетима.

Успостављање безбедности на кризним жариштима добило је у вашингтонској политици предност над досадашњим курсом "ширења демократије". У том смислу, Америци је и даље важна сарадња с Русијом и Кином, иако им се пребацује за "одступање од демократије" и аутократичност система". Замера им се и на попустљивости према "отпадницима", али им се и признаје утицај на њих, као што се испоставило у дејству Пекинга према Пјонгјангу и Москве према Техерану.

Кад се све наведено има у виду, може да се закључи да амерички актери спољне политике улазе у сезону појачаног престројавања у којој ће имати пуне руке посла. Међу тим пословима је и одређивање будућег статуса Космета. Последњих недеља, то питање је овде добило нови призвук – све чешће се говори о разликама у позицијама Вашингтона и ЕУ, с једне стране, и Русије и Кине, с друге стране.