МИНИСТРИ ЗА СВЕ

Једна од многобројних контроверзи око формирањa Владе Србије везује се за чињеницу да су неки министри из претходног сазива сада заменили ресоре. Како међу ресорима нема сличности, критика је тим жешћа. Уз критику иде већ уобичајeна српска пракса олаке генерализације типа: "Па где то има на свету!". Има, и та пракса је честа баш у најразвијенијим европским државама, управо онима на које Србија жели да личи. Велика Британија је сјајна илустрација овог концепта и још више, мудрости која иза тога стоји.

Британски изборни систем је већински и сваки члан парламента је непосредно биран. У владу улазе већ изабрани посланици и сваки њен члан има пре свега демократски, а не експертски кредибилитет. Уласком у владу посланички мандат не престаје. Начин функционисања министарстава је одређен, између осталог, и оваквим парламентарним устројством.

Готово да нема британског министра који у својој биографији нема "укњижених" неколико ресора. Британски премијер Џон Мејџор био је министар иностраних послова и министар финансија. Један од најпознатијих министара у конзервативним владама, Кенет Кларк, био je министар здравља, образовања, унутрашњих послова и коначно, министар финансија. Слично изгледа биографија било ког високо котираног британског политичара. Десетогодишњи мандат садашњег британског министра финансија Гордона Брауна није правило, већ необичан изузетак. Он илуструје веома компликовану историју односа између одлазећег премијера Блера и његовог министра финансија (сада већ и будућег премијера), Брауна. Не само да министри мењају ресоре када се мења власт и формира нова влада, већ и за мандата једне исте владе, министри мењају места. У овом, наоко хаотичном концепту, има и логике и система.

Министарства су професионалне институције за чије функционисање су најважнији континуитет и компетентност. То се обезбеђује пре свега квалитетом, интегритетом и поузданошћу државних службеника. Државни апарат је непартијски, а кључни човек сваког министарства је непартијска личност и назив његове функције је (не случајно) – "стални секретар". Овакво или слично устројство обезбеђује стабилност државе и онда када су владе хронично нестабилне, попут италијанских, на пример.

Министри нису нужно велики познаваоци делатности свог министарства. Они су пре свега добри организатори, вешти менаџери и људи који умеју да инспиришу, или "продрмају" министарство, када је то потребно. Они усмеравају рад министарстава у складу с политиком владе. Нема потребе за министрима – експертима, јер експерти већ седе у министарствима. Они нису политичари, већ стално запослени службеници или руководиоци. Они, а не министри, су мозак министарства.

Честе промене министара и њихово размештање не збуњује нити "обезглављује" државне чиновнике. Смена власти не доводи у питање њихова радна места. Напротив, промена "шефа" их само подсећа да министри нису богови, да су власти пролазне, а министарства вечна. Државни службеници, као што им име каже, лојалност дугују држави, а не политичким партијама.

У демократијама, државна администрација је један од темеља стабилности и чувар државног интереса. Министри не остају предуго у министарствима, не могу се ушанчити, ни стварати своје бастионе моћи или успостављати специјалне односе са чиновницима. Они не могу користити ресурсе министарства за сопствену или партијску промоцију. Могућност корупције се значајно смањује уколико се министар краће задржава у једном ресору. Министар који долази је неформална контрола рада претходног министра, па и оног из исте партије.

За професионалне политичаре добро је да се упознају са радом различитих министарстава и да између њих круже. Тако се најбоље сагледава целина и комплексност државних проблема и успоставља министарска колегијалност и разумевање за проблеме других ресора. Владе су колективна тела, а не заједнице министарских пашалука.

Од министара се очекује да добро познају проблеме свих министарстава и да у јавним наступима бране владину политику, а не само политику свог ресора. Једна од кључних улога сваког министра је да цивилизовано промовише, популаризује и тумачи политику своје владе у јавности и парламенту. Реч – цивилизовао – је необично важна. За убедљив наступ су потребни знање и информисаност која превазилази оквире само једног министарства.

Управо пракса о којој је реч, јесте потврда зрелости демократије, државе и друштва. Када Србија ову праксу буде доследно спровела, а неких назнака има, биће то један од крупних корака ка њеном државном и демократском сазревању и препороду. Деполитизација државних службеника је темељ таквог система, а свођење броја министарстава на разумну и функционалну меру један је од првих услова. У том контексту, питање ротације министара је неважно, а дебата у вези са тим лоше усмерена.

Финансијски консултант