Отимање о писце

Лако је великим културама које су настале на исто тако великим и светским језицима, јер углавном немају проблем "националне дефиниције" својих стваралаца. У културама малих народа, какве су српска и црногорска, и у 21. веку дешава се да се око писаца, и поред јасних одредница за њиховог живота, воде расправе којој од њих припадају.

Најновији примери, о којима смо јуче писали, јесу књиге српских писаца Киша, Пекића, Миодрага Булатовића, Милована Ђиласа, Мирка Ковача, Биљане Јовановић и других које су штампане у оквиру едиције "Савремени црногорски роман", у издању подгоричких "Вијести". Покушали смо да сазнамо да ли је поменута црногорска едиција већим делом настала на основу пиратерије, односно да ли су њена издања штампана са или без поштовања ауторских права и склопљених уговора са онима који располажу тим правима.

Мирјана Миочиновић, бивша супруга Данила Киша, једна је од малобројних блиских људи покојних писаца са којима смо успели да ступимо у везу. Она је кратко и јасно образложила објављивање Кишовог романа "Мансарда" у оквиру "Савременог црногорског романа".

– "Мансарда" је објављена мојом дозволом. Подгоричке "Вијести" нису мимо мог знања објавиле ову књигу. Моја дозвола уједно је и моје уверење да Кишове књиге подједнако припадају српској и црногорској култури – рекла је Мирјана Миочиновић за "Политику".

Супруга Борислава Пекића Љиљана рекла нам је да је агент који заступа Пекићeвa ауторска права у њено име дао сагласност за објављивање романа "Атлантида" у поменутој едицији.

– Уговор је потписан и ја сам добила хонорар – рекла је Љиљана Пекић.

И за странце – српски писци

Понекад није лоше сопствену културу посматрати из перспективе странца који жели да сазна што више тачних појединости. Тако ћемо, ако изађемо на било који велики интернет претраживач, сазнати да је Данило Киш рођен у Суботици 1935. године, од мајке Црногорке и оца Јеврејина, живео је у Мађарској и Црној Гори, а студирао у Београду. Остатак живота провео је у Паризу. Киш се, уз Драгослава Михаиловића и Пекића сматра једним од најталентованијих српских писаца после Другог светског рата. Борислав Пекић рођен је у Подгорици, али је до емиграције у Лондон 1971. године живео у Београду. Један од наших најпревођенијих писаца Миодраг Булатовић рођен је код Бијелог Поља, али је за живота Београд мењао Љубљаном, Паризом, Минхеном, Римом. Занимљиво је да су некада издавачи оклевали да објављују књиге контроверзног Булатовића, јер је опевао време "стида, оптужбе, глупости", а сада им је част да га имају у својој традицији. Времена се мењају. Овај писац, коме је "живот био хоби", говорио је да га је мајка саветовала, када је са Мирком Ковачем кретао у освајање књижевних врхова, овим речима: "Лијепо, дјецо, само пазите да вас не увате."

Манипулативно присвајање

Нисмо успели да ступимо у контакт са члановима породице Биљане Јовановић, али смо незванично сазнали да њен брат Павле Јовановић има намеру да тужи подгоричке "Вијести" због пиратерије. Песникиња Радмила Лазић, која је утемељила награду са именом Биљане Јовановић, учествовала у иницијативи да у Београду на Звездари једна улица буде названа по њој, као и у иницијативи да у "Народној књизи" буду штампана целокупна дела Биљане Јовановић, подсетила нас је да је Биљана Јовановић рођена у Београду, да је о Београду писала, али да никада није била "национални" писац и да се увек залагала за уметничке слободе, а против "племенских подела".

– Ово што се дешава је манипулативно присвајање аутора – рекла је Радмила Лазић.

Писац Мирко Ковач је у једном интервјуу рекао да је аутор четири литературе: српске, црногорске, хрватске и босанско-херцеговачке. Дела Мирка Ковача, са његовим допуштењем, штампају се на екавици и ијекавици.

Поводом најновијих догађаја за мишљење смо упитали и Ратка Божовића, универзитетског професора и културолога.

– Против сам деоба у култури и мислим да је ово деликатан проблем, а политика је у његовој суштини. Мислим да је важно да књиге буду присутне и читане, и у Србији и у Црној Гори. За књигу није важна етикеција, на књигу се не може применити својински дискурс, пацифистички је образложио Ратко Божовић.

Писци су хроничари епоха, историје, људских карактера, универзалне свести и интуиције, и као такви припадају читавом свету. Наши писци су, нажалост, често били принуђени да буду емигранти, а некима је било још горе у "отаџбини". Иако уметност јесте универзална, историја је, међутим, боља учитељица. Оно што није ничије, свачије је, а оно што је свачије, заправо више и не постоји.
Марина Вулићевић

--------------------------------------------------------------------------

Писмо Шћепановићевог адвоката

Адвокат Сава Анђелковић, у име писца Бранимира Шћепановића, послао је 8. 12. 2006. писмо "Вијестима" у којем, између осталог, пише да су Шћепановићеви бројни издавачи (у Европи, Америци, Јапану), као и више иностраних ауторских агенција сагласни да је штампање романа "Уста пуна земље" без ауторских права "тако тежак деликт који неизоставно подлеже судском обештећењу велике материјалне и нематеријалне штете, коју ми у овом добронамерном писму опомене пред тужбу – не налазимо за потребно да спомињемо. То ћемо истаћи на одговарајући начин пред надлежним судом, уколико до спора дође".

Анђелковић подсећа да је Шћепановићев роман, који припада српској књижевности и који је написан на српском језику, сврстан у едицију Црногорски роман и на тај начин је покушано да се измени ауторова биографија, односно измени књижевни идентитет дела. "То је атак на морални интегритет нашег клијента, посебно у овом актуелном тренутку када се у Вашој држави институционално покушава са великим изгледима на успех, српски језик преименовати у црногорски језик."

Анђелковић упозорава и да су "Вијести" сасвим занемариле ноторну чињеницу да овај несхватљиви чин надилази једну књигу и једног аутора и својим значењем и значајем отвара и покреће осетљива питања односа две књижевности, две нације, односно у крајњој инстанци и две суседне државе, које обе теже истом циљу – Европској заједници. "Зар је ова могућна међународна бламажа једна од препорука за црногорску демократију и њену правну утемељеност?

Наравно да није!" Адвокат Бранимира Шћепановића каже и да је писац већ био у дилеми да ли да одмах затражи правну заштиту од Друштва француских писаца чији је редовни члан већ десетак година.
Н. Ђ.