Дочекасмо стоту!

Џаба је Пјер де Кубертен лансирао олимпијску девизу „Важно је учествовати”. Данас су Олимпијске игре поприште борбе великих сила, с тим што јасно одражавају промене у односу снага, померање источног пола још источније. У том рату за превласт, преношеном уживо, човечанство махом ужива јер – ко год да победи, нико не губи главе, територије, слободу. А ипак, и те како има ватреног навијања. Лишено је можда идеолошких побуда и предрасуда, али је изазвано жељом да буде изненађења и неочекиваних обрта, да се изразито доминантни не уобразе и узохоле, да се задржи равнотежа у конструктивном страху од противника, најзад, да Давид искористи своју шансу против Голијата.

И тако се чека расплет у лондонском окршају између Америке и Кине, потврда стандардно високих позиција неких европских и сталног продора неких азијских и афричких земаља. Па да се све заврши мирољубивим растанком до следећег сусрета Бразилу.

Џаба је Вера Николић, бивша светска атлетска шампионка, у изјави за РТС упозоравала колико за спортисте може бити оптерећујући, па и погубан, велики медијски притисак у очекивању врхунских резултата, рекорда и медаља. Наша репрезентација испраћена је у Лондон са много оптимистичких калкулација у погледу пласмана и у екипним и у појединачним спортовима. Сад је већ јасно да су те прогнозе донекле подбациле, али медији имају реалну могућност да створе позитивну слику о учешћу Србије на тридесетој олимпијади.

Рецимо, да репортери са лица места третирају сваки улазак у финале као велики успех у јакој конкуренцији, да тако гледају и на освојена четврта места а не да инсистирају на жалу, сузама, разочарању такмичара којима је измакла бронзана медаља – како је то чинио Александар Стојановић у сусрету са Зораном Аруновић, која је потом показала свој сјајан спортски дух и као коментатор такмичења на којем је Ивана Максимовић „упуцала сребро”, ту стоту медаљу за Србију. Затим, да водитељи специјалне емисије „Шести круг” Светлана Даниловић и Дејан Пантелић чешће подсећају преко колико високо постављених норми и кроз колико напорних квалификација је наше спортисте водио пут до уласка у олимпијску елиту, да се истичу узорно спортско понашање, солидарност у тимовима и репрезентацији, одсуство било каквих скандала на терену и ван њега...

И да се с таквим приступом и у таквом расположењу чека сто прва и следеће медаље за Србију, које ће по свој прилици стићи. Па да се прославе у весељу и пуног срца.

Није на спортским новинарима и екипи РТС-а задуженој за праћење Олимпијских игара да то истиче – али се из текућег програма Јавног сервиса, са преносима заседања Народне скупштине и прегледом дневних актуелности, то јасно да закључити: самопрегорни и часни делатници, спортисти су бољи део нације. Заслужни за много радости и поноса које су јој досад приуштили, заслужују поштовање и подршку и када им, као тренутно, нешто слабије крене. Управо телевизија може да креира такав однос и треба у том смислу да утиче на јавно мњење.