Несклад природе и културе

Урош Дојчиновић је гитариста, композитор и публициста. Први је Београђанин који је дипломирао на Факултету музичких уметности у Загребу, смер класична гитара. У Српској енциклопедији о њему, између осталог, пише да је магистрирао историју књижевности на Филолошком факултету у Београду и да је аутор прве југословенске историје класичне гитаре. Дојчиновић се, данас, успешно бави  педагошким радом. Гостујући је професор на неколико универзитета, конзерваторијума и колеџа у Европи, Азији и Америци, где је 1992. године промовисан у почасног америчког грађанина.

Када је реч о његовој концертној активности, имао је више од три хиљаде наступа широм света, адреса му је, каже, и у време најжешћих ограничења и лимитација, била у Београду. Прецизније – на Дорћолу, где су Дојчиновићи породично настањени већ трећа генерација. Деда, по коме Урош носи име, био је чувени писац чија су дела извођена у Народном позоришту. Бака, Енглескиња, низ година држала је часове енглеског језика у породичној кући на Гундулићевом венцу 48. Био је то дорћолски кружок, салон у који су долазили и неки од актуелних представника данашње политичке, дипломатске и културне елите.

Заборављена традиција

На том простору сада је никла модерна петоспратница, а музичар је извесно време живео и у Улици 29. новембра. Из гломазне зграде познате као "телевизијски солитер", уметник се, пре неколико година, поново доселио на Дорћол. У мирну, сеновиту Солунску улицу.

– Она креће од Дубровачке и излази на Тадеуша Кошћушка. Њена велика предност је што је у близини Дунавски кеј и Спортски центар "Др Милан Мушкатировић", а ту почиње и Калемегдан. Река и парк у центру града. Кућа у којој живим је из 1909. године и једна је од најстаријих јеврејских банака. У овој улици остало је мало грађевина пре Другог светског рата. Углавном је реч о архитектури 50-их година. У нашој фамилији било је архитеката и инжењера који су подигли многа здања у овом крају – у Француској, Доситејевој улици. Морам да кажем да сам веома разочаран Генералним урбанистичким планом. Београд је постао конгломерат неукуса и грађевинског кича. Доста тога квари изглед и физиономију Солунске улице. Колико год да сам емотивно везан за овај крај, то не може да остане непримећено. Нажалост, далеко смо од европских грађевинских тенденција на које бацамо око. Без грађевинског одобрења, у Бечу ни цреп не сме да се помери. А код нас се и најуже градско језгро на брзину и неукусно трансформише. Као старог Дорћолца, а нисам усамљен у том мишљењу, то ме веома погађа и узнемирава. Утисак је да се не размишља о традицији, о архитектонском наслеђу и могућностима ових простора. Улице постају тесне – примећује Дојчиновић.

– Много тога се ради са идејом површног шминкања. Пре свега мислим на поплочавање тротоара. Познато је да ми годинама имамо проблем са тим. Подручје Дорћола је додатно склоно подземним водама. То није подлога где може да се наспе мало песка и преко тога побацају мозаик коцке. Јер, после кратког времена, можемо да видимо како изгледа центар града. То су девијантне површине, где виђам људе како лако и често падају. Прошле јесени су радили и Солунску улицу. Месецима је била откопана. Асфалт је радила једна фирма, а одмах преко пута нека друга. Не можете да уђете у траг – у оштром тону уметник износи своје ставове.

Без маскоте и сувенира

Од 1984. године, када је организовао Први фестивал класичне гитаре, Дојчиновић је, каже, угостио више од стотину угледних уметника света у нашем граду. Поред предрасуда са којима они долазе, гитариста се суочава и са проблемом идентитета свога града.

– Као њиховом домаћину, мени је ситуација последњих година знатно отежана. Шта им показати? Шта је то што би могло да их заинтересује? Верујте, да је све теже и теже. Може да се види мало Скадарлије, мало Калемегдана. Можда, мало Кнез Михаилове како бисмо им дочарали прозападну атмосферу. Нажалост, овај град губи свој специфични дух. Доведени смо до тога да имамо једну хибридну творевину са тенденцијом постојања некакве светске метрополе у главама неких људи. За мене метропола није метал и стакло. Не знам куда то води и да ли људи који се баве планирањем Београда у 21. веку имају некакву визију – примећује уметник уз коментар да не постоји одговарајућа маскота града.

– Немамо ни честит сувенир који би странци понели да их симболички подсећа на Београд. Плакете мостова, заобилазница и метроа које нам власти већ годинама показују странце тешко да могу да занимају – сматра наш саговорник. Уметник који је доживео професионалну потврду у свету указује и на централистичку културну политику која се диктира из београдских фотеља.

– Побркани су сви критеријуми и вредности. Нико се више озбиљно не труди да пренесе и прихвати систем размишљања у коме је заједничко, опште, некада прече од појединачног интереса. У великим градовима се, управо, мора инсистирати на таквој свести. На равнотежи између природног, цивилизацијског и културног система – размишља Урош Дојчиновић.