Тријумф разума

Сусрет званичника "Велике сатане" и припадника "Осовине зла" показује да упркос разменама претњи, оптужбама и увредама државе своје понашање на међународној сцени могу да ускладе са сопственим стратешким интересима. Иран и САД су привремено заборавили на дубоко међусобно неповерење и прихватили да у Багдаду разговарају на основама интереса које имају у Ираку. Ирачки народ пролази голготу изазвану колосалном грешком администрације Џорџа В. Буша да 2003. крене у инвазију и окупацију. Иронијом судбине, крах те политике отворио је пут дијалогу који означава тријумф разума у обе земље.

После неколико месеци озбиљне тензије око иранског нуклеарног програма, први јавни, директни званични разговори од 1980. наговештавају обострани заокрет.

Ирански нуклеарни програм – за који у Вашингтону тврде да има за циљ прављење А-бомбе, а у Техерану то упорно демантују и узвраћају да свака земља има право на атомску енергију у мирнодопске сврхе – тренутно је највећи проблем на дугој листи спорова.

Све је то прагматски остављено по страни. Иранце и Американце је за исти сто довео – Ирак. У Вашингтону на све начине покушавају да стабилизују ситуацију. Иран им је неопходан, иако Исламску Републику, једину шиитску државу на свету, оптужују да подстиче секташке сукобе већинских ирачких шиита и мањинских сунита.

Техеран има сопствене интересе. Уз амбицију регионалног лидера, Иранци свакако не желе јак Ирак, али подржавају нормализацију која би обезбедила да свет прихвати политичку доминацију шиита – што би било први пут откако су Британци 1921. створили ирачку државу под управом сунита.

Америка страхује од "шиитског полумесеца" који од Ирана, преко Ирака и Сирије, води све до Либана. Иран сумња да Американци намеравају да на ирачку сцену врате припаднике БААС партије, њима омражене Садамове формације која је Ирак повела у осмогодишњи рат против Ирана.

Техеран би волео да види да се Американци повуку не само из Ирака, већ и из читавог Персијског залива. Вашингтон не показује намеру да напусти стратешки и енергетски важан регион и прижељкује да проблематичним пројектом демократизације инсталира себи блиске режиме.

"Све опције су на столу", претила је Бушова администрација која је Ирану завела економске санкције и у Савету безбедности прети њиховим пооштравањем. Показује се, међутим, да је Ирак таква америчка мора да је превагнуо став да треба разговарати. Спремност на дијалог подразумева смиривање пропагандног рата отвореног у време исламске револуције 1979. иранском кованицом о "Великој сатани", и Бушовом квалификацијом из 2002. да је Иран "Осовина зла".

Иран и САД су свакако још веома далеко од прекида свог хладног рата, али дијалог потврђује да је у обе земље превагнула прагматска струја.