Trijumf razuma

Susret zvaničnika "Velike satane" i pripadnika "Osovine zla" pokazuje da uprkos razmenama pretnji, optužbama i uvredama države svoje ponašanje na međunarodnoj sceni mogu da usklade sa sopstvenim strateškim interesima. Iran i SAD su privremeno zaboravili na duboko međusobno nepoverenje i prihvatili da u Bagdadu razgovaraju na osnovama interesa koje imaju u Iraku. Irački narod prolazi golgotu izazvanu kolosalnom greškom administracije Džordža V. Buša da 2003. krene u invaziju i okupaciju. Ironijom sudbine, krah te politike otvorio je put dijalogu koji označava trijumf razuma u obe zemlje.

Posle nekoliko meseci ozbiljne tenzije oko iranskog nuklearnog programa, prvi javni, direktni zvanični razgovori od 1980. nagoveštavaju obostrani zaokret.

Iranski nuklearni program – za koji u Vašingtonu tvrde da ima za cilj pravljenje A-bombe, a u Teheranu to uporno demantuju i uzvraćaju da svaka zemlja ima pravo na atomsku energiju u mirnodopske svrhe – trenutno je najveći problem na dugoj listi sporova.

Sve je to pragmatski ostavljeno po strani. Irance i Amerikance je za isti sto doveo – Irak. U Vašingtonu na sve načine pokušavaju da stabilizuju situaciju. Iran im je neophodan, iako Islamsku Republiku, jedinu šiitsku državu na svetu, optužuju da podstiče sektaške sukobe većinskih iračkih šiita i manjinskih sunita.

Teheran ima sopstvene interese. Uz ambiciju regionalnog lidera, Iranci svakako ne žele jak Irak, ali podržavaju normalizaciju koja bi obezbedila da svet prihvati političku dominaciju šiita – što bi bilo prvi put otkako su Britanci 1921. stvorili iračku državu pod upravom sunita.

Amerika strahuje od "šiitskog polumeseca" koji od Irana, preko Iraka i Sirije, vodi sve do Libana. Iran sumnja da Amerikanci nameravaju da na iračku scenu vrate pripadnike BAAS partije, njima omražene Sadamove formacije koja je Irak povela u osmogodišnji rat protiv Irana.

Teheran bi voleo da vidi da se Amerikanci povuku ne samo iz Iraka, već i iz čitavog Persijskog zaliva. Vašington ne pokazuje nameru da napusti strateški i energetski važan region i priželjkuje da problematičnim projektom demokratizacije instalira sebi bliske režime.

"Sve opcije su na stolu", pretila je Bušova administracija koja je Iranu zavela ekonomske sankcije i u Savetu bezbednosti preti njihovim pooštravanjem. Pokazuje se, međutim, da je Irak takva američka mora da je prevagnuo stav da treba razgovarati. Spremnost na dijalog podrazumeva smirivanje propagandnog rata otvorenog u vreme islamske revolucije 1979. iranskom kovanicom o "Velikoj satani", i Bušovom kvalifikacijom iz 2002. da je Iran "Osovina zla".

Iran i SAD su svakako još veoma daleko od prekida svog hladnog rata, ali dijalog potvrđuje da je u obe zemlje prevagnula pragmatska struja.