Дириговање оркестру багера

Специјално за Политику

Херцег Нови – Награђени филм „Иза брда” канског лауерата Кристијана Мунђијуа, инспирисан истинитим догађајем о религиозном и романтичном конфликту две младе жене одрасле у истом сиротишту,публика је на Канли кули пратила с пажњом, што се не може рећиза грчки филм „Алпи” Јоргаса Лантимоса, који одликује артифицијелност и претенциозност. Мађарски филм „Само ветар” Бенедека Флигауфа, као и македонски „Жена која је обрисале сузе” Теоне Стругар Митевске, примљени су добро, док је босанскохерцеговачки „Дјеца” Аиде Бегић испраћен подужим аплаузом. Оба српска филма „Смрт човека на Балкану” Мирослава Момчиловића и „Практични водич кроз Београд са певањем и плакањем” Бојана Вулетића релаксирала су и увесељавала гледаоце. Дебитантски филм „Мора љубави” Ђорђија Мировића представљао је Црну Гору, глумачка екипа добро је испратила сложене задатке које им је поставио редитељ. Овацијама после пројекције „Ас пик–лоша судбина”, другог црногорског представника, дочекана је многобројна екипа предвођена редитељем Драшком Ђуровићем и главним глумцем Бранимиром Поповићем, а од Мајкла Медсона, носиоца друге улоге по значају у филму, ни трага ни гласа.

На другој херцегновској тврђави Форте маре представљени суових дана филмови које је селектор Срдан Голубовић поделио на три групе: оне који су реализовани у црногорској копродукцији, филмски омаж Дарку Бајићу и „Врхунац” (Highlights). У првој групи су приказани „Оркестар” Пјера Жалице, БиХ продукције, филм у коме се чланови култног југословенског бенда „Плави оркестар” срећу са бројним познатим личностима које су обележиле време и простор у коме се група развијала, падала и поново уздизала. У програму који треба да подржава и охрабрује стварање веза црногорских стваралаца и стваралаца у региону приказан је и „Доктор Реј и ђаволи” Динка Туцаковића, јер се замишљени сусрет Николаса Реја и Орсона Велса догађа на Црногорском приморју. Омаж ДаркуБајићује ретроспектива изабраних филмова прошлогодишњег добитника награде „Милан Жмукић” једномод најзначајнијих аутора у региону, а три хит филма приказанана екрану тврђаве Форта маре, „Анђеоски део” Кена Лоуча, „Свети мотори” Леоса Каракса и „7 дана у Хавани” по сценарију Леонарда Падура (режиралоседам редитеља из Француске и Шпаније), обележили су својим квалитетом, наградама и провокативношћу овогодишње програме канског и берлинског фестивала.

Трг Бела виста, на делу намењеном за промоцију књиге, окупљао је љубитеље остварења аутора алтернативних, уметничких, етнолошких и еколошких филмова. Селектор Владимир Перовић изабрао је 51 филм за Документарни програм. „Сиван” Зохара Елефанта (Израел) и „Заборавићу овај дан” Аљине Радњицкаје (Русија) показали су колико могу да буду високи домети кратке форме, када се минималистичким приступом и укључивањем гледаоца у другу, неприказану страну пројектује главна драма јунакиња оба филма. У првом не видимо фудбалску утакмицу коју прати изузетно мимикрично лице навијачице Сиван,а у другом гинеколошку столицу на којој  се врши киретажа жена и девојака снимљених у чекаоници амбуланте.

Два италијанска ствараоца Јури Анкарани и Беноа Феличи импресионирали су гледалиште на Бела висти изузетно култивисаном формом и комуникацијом. У филму „Главни”, Анкарани се усредсредио на човека који диригује огромним багерима код извлачења драгоценог мермера из мајдана Карере, симфонија белине и грациозности, док у „Недовршеној Италији” Феличе контрапунктира италијанској архитектонској баштини са силуетама напуштених градилишта која деценијама запуштенаштрче и руже Сицилију. Гор Багдасарајан, документариста из Јерменије, прати стварање металне скулптуре, коју Ашир Акрам,млади амерички вајар,гради у миљеу социјалистичких стамбених блокова, испод легендарног Арарата, а која ће бити изложена у јереванском музеју. Како је доживео и запамтио трагедију свога града, пренео нам је сарајевски редитељ Игор Дрљача у филму „Како сам запалио Симона Боливара”. Савест која га мучи због лоше оцене из ликовног, претвара се у мору и опсесију да је због тога започео рат. На нетипичан начин је Татјана Черњавска приступила чернобиљској катастрофи  у „Леонидовој причи”, филму који је у већем делу анимирао Рајнер Лудвиг, и на тај начин кроз ликовност потцртао и појачао драму жртава највеће нуклеарне катастрофе у прошлом веку.

Драгомир Зупанц