Једна прича пише мене

Издавачка кућа „Геопоетика” наставља да представља српску књижевност изван граница наше земље, на англосаксонском говорном подручју, тиме јој отварајући врата и за друге језике, а у оквиру четвртог кола едиције „Српска проза у преводу” (Serbian Proze in Translation) објавила је књигу изабраних прича Давида Албахарија „Учење ћирилице” (Learning Cyrillic), у преводу на енглески Елен Елијас-Бурсаћ.

Према речима Владислава Бајца, првог човека „Геопоетике” и главног уредника поменуте едиције, збирка „Учење ћирилице” садржи четири сасвим нове, до сада необјављене Албахаријеве приче приче „На Земљи” (On Earth), „Не, не и не” (No, No and No), „Златна рибица” (Goldfish) и „Мирис друге стране” (The Scent of the Other Side). Такође, како је истакао Бајац, у ову књигу укључене су и претходно објављене Албахаријеве приче, преузете из збирки „Пелерина и нове приче” (Народна књига, 1997), „Други језик” (Стубови културе, 2003), „Сенке” (Стубови културе, 2006), и „Сваке ноћи у другом граду” (СКЗ, 2009).

– Кроз више од двадесет прича, Давид Албахари нам приповеда, уз додир њему својствене меланхолије, једну веома моћну причу о идентитету. Наилазимо на интиму пажљиво израђених брачних калупа, односе и јаз између генерација, дошљака и староседелаца у Новом свету, неспособност измирења чежње за земљом из које се потиче и потребе за уклапањем у живот земље која је изабрана – контрасти које уочавамо су јаки и подстичу на размишљање – додао је Бајац.

– Задовољан сам што је избор из мојих прича објављен у овој едицији замишљеној као огледало, у којем људи из других делова света  посматрају одразе савремене српске прозе. Преводи на енглески сигурно ће привући и преводе на друге језике. Мислим да смо преводилац мојих прича Елен Елијас-Бурсаћ и ја направили добар пресек мог приповедачког стваралаштва у току од двадесет година – приметио је Албахари, објашњавајући затим и садржај збирке „Учење ћирилице”:

– Наслов књизи дат је према једној од прича, у којој учитељ деци наших исељеника држи предавања о ћирилици. Ту се налази и један Индијанац, који покушава да схвати православље и да учи српско писмо. Његова судбина подсећа на судбину многих исељеника, оних који су добили, али и изгубили много тога. Управо о томе говоре моје приче: о балансирању између добитка и губитка, о томе да тежимо да останемо оно што смо били, али да сваким даном постајемо оно што смо мислили да никада нећемо бити.

Албахари открива и свој посебан однос према причи, као краћој прозној форми, сматра да приче расту и старе са творцем, наглашавајући при томе да његове нове приповетке носе печат пролазности и размишљања о крају животног пута. И за друге ауторе које објављује „Геопоетика”, Џулијана Барнса и Пола Остера, ово су доминантни мотиви.

– Приближавам се добу када се у Канади постаје „сениор”, и када се тамо добија „старачки додатак”. Сениори имају специјалне попусте, на пример у биоскопима, за гледање најновијих филмских хитова у три димензије, све упола цене. Мада, ја сам увек више волео нискобуџетна остварења – рекао је Албахари.

Иако је познат најпре као романописац, Албахари истиче важност „верности” и краћим прозама, којима су пажњу посвећивали и Андрић и Тишма, а пишу их и Басара и Петковић.

– Многи велики писци почели су као изврсни приповедачи: Макјуан, Остер, Питер Кери. И даље мислим да је Ијан Макјуан био најбољи у прве две књиге прича. Посебно сам срећан што је у овој едицији објављена моја збирка прича због тога што се такве књиге на Западу и иначе мање вреднују и слабије продају, њима се наводно каријера почиње, али се наставља писањем романа. То су неки механизми јачи од аутора, које ја не подржавам. Стога, желим да се зна да сам и приповедач, не само романописац. Романи су моја деца која су се „отргла”, приче се послушно уклапају у књигу. Сада пишем једну која заправо пише мене – истиче Албахари, који за објављивање припрема и сасвим нову књигу прича, као и нови роман, који говори о преломној 1968. години, и његовом служењу војног рока у Бањалуци.

Књиге едиције „Српска проза у преводу” налазе своје место не само у приказима иностраних часописа (роман Владимира Тасића „Опроштајни дар” приказан је недавно у америчком часопису „World Literature Today”) већ и у оквиру научних скупова. Наиме, роман Владислава Бајца „Хамам Балканија”, објављен на енглеском у преводу Рендала Мејџора, у првом колу едиције, био је предмет разговора на 12. међународном конгресу социјалне и економске историје Османског царства, одржаном од 11. до 15. јула у Рецу, у Аустрији, и теме „Данак у крви у балканској књижевности”, заједно са Андрићевим романом „На Дрини ћуприја”. Поред тога, независна издавачка кућа из Њујорка Blooming Twig Books објавиће на јесен америчко издање романа Дејана Стојиљковића „Константиново раскршће”.

М. Вулићевић