Трема оковала руке

Лондон – Осмо место учинак је Николине и Оливере Молдован у дисциплини К2-500 метара на Олимпијским играма у Лондону.

Српске репрезентативке су у финалу биле последње са временом 1:48,941 минута, а од самог почетка финала видело се да им не иде и на крају су морале да задовоље пласманом који им је био загарантован и пре старта трке за медаље.

– Појела нас је трема. На загревању смо се сјајно осећале. Међутим, када смо изашле на старт нисмо могле да се опустимо. Имале смо неку лошу енергију коју нисмо успеле да савладамо. Биле смо свесне да смо направиле већ велику ствар, да треба да весламо без притиска, али једноставно нисмо успеле у тој намери – истакла је Николина Молдован.

Наше девојке су у финалу имале осму стазу за коју се пре почетка Игара говорили да је у заветрини.

– Нажалост, у нашој трци ветар је дувао баш на тој страни и то нас је мало пореметило. Међутим, реално говорећи имамо утисак да нисмо биле психички спремне за ово финале. Знам да смо направиле велики успех самим уласком међу осам најбољих, а и сам веровала да можемо много боље да одвесламо последњу трку – говорила је Оливера Молдован.

У финале су девојке из Борче ушле са само десетинком предности у односу на Словакиње.

– У тој трци смо дале свој максимум. Имале смо два дана да се одморимо. Физички смо успеле у томе, али психички не. Саме себи смо набиле притисак без икаквог разлога и то нас је коштало бољег пласмана. Убеђена сам да можемо равноправно да се носимо са скоро свим посадама овде.

Нажалост то нисмо показале у финалу - истиче Николина Молдован.

Сестре су у глас истакле да би им помоћ психолога за овакве трке много значила.

 – Још смо младе и не знамо да се носимо са притиском. И раније у млађим категоријама нам се дешавало да будемо одличне у квалификацијама и полуфиналу, а онда да без неког посебног разлога одвесламо најлошије у финалу. Мислим да би нам много помогао психолог. Имале смо га на припремама у Анталији, али тада нас је било 19. Није могао да се посвети само нама двема, тако да смо савладали тек неке прве лекције - каже Оливера Молдован.

Иако су у финалу биле далеко од максимума пред сестрама је лепа будућност.

Конкуренција је била паклена. Немице су изненадиле Мађарице Ковач и Јањићеву.

– Све су овде дошле невероватно спремне. Ми смо у свом узрасту млађих сениорки биле одличне, али овде су све саме „аждаје”, које нас једу. Једноставно, то је лекција коју морате да прођете. Верујем да ће доћи време када ћемо моћи равноправно да се носимо са свима – речи су Оливере Молодован.

– Наш план је да будемо заједно још два олимпијска циклуса. Оливера има 23, ја 22 године. Будућност је пред нама. Хоћу да се захвалим Олимпијском комитету Србије, Министарсвту спорта и Граду Београду што су издвојила средства за наше припреме. Да није било тога сигурно не бисмо догурале до финала Олимпијских игара. Верујем да ћемо и будућности имати такву подршку – завршила је Николина Молодован.

Владимир Тодоровић

-----------------------------------------------------------

Плавшић: Нисам их препознао

Драган Плавшић, тренер сестара Молдован, није био задовољан учинком својих ученица.

– Нисам могао да их препознам у односу на полуфинале. Подлегле су притиску, стварно не знам због чега.Рекао сам им пре трке да неће небо да падне, да се опусте, али није вредело. Нико од њих овде није ни бољи, ни спремнији ни лепши. Морамо да радимо на тим неким стварима, како би више веровале у себе и на стази показале колико стварно вреде.

-----------------------------------------------------------

Без стазе за тренинг

Николина и Оливера Молдован немају клуб, као ни место где могу да тренирају у Борчи.

– Нама је свака година борба за опстанак. Мораш да оствариш одерђене резултате, како би добиле стипендију. Ако негде

кикснемо практично одмах губимо годину дана. Зависимо од тога да што више времена проведемо на припремам. У Београду немамо где да тренирамо. Није ово никакво кукање, већ реално стање ствари – каже Оливера Молдован.Сузе Наташе Јањић због „сребра”

Мађарице Каталин Ковач и Наташа Јањић нису успеле да одбране злато из Атине и Пекинга, морале су да пруже руку Немицама. И док би 99,9 одсто спортиста било задовољно сребрном медаљом, то није случај са Јањићевом. Власница четири олимпијска злата плакала је после трке.

– Не знам како се осећам. Знам само да сам дала све од себе. Знам да је сребрна медаља успех, али ми је тешко што нисмо победиле. Једноставно нисмо се пробудиле за „злато”. Немице су младе, очигледно су више желеле од нас.

Успех некадашње репрезентативке Југославије још више добија на значају ако се зна да се породила пре мање од годину дана.

– Због тога ми је највише и криво. Тренирала сам као никада до сада, а нисам успела да освојим још једно злато – говорила је кроз сузе једна од најбољих кајакашица у историји.

В. Т.