Најдубљи подруми садизма

Котор – Друга позоришна премијера овогодишњег међународног фестивала „Котор арт”,изведена у четвртак у цркви Светог Духа у старом граду Котора,је „Егзистенција”, ауторски пројекат Радмиле Војводић, настао према истоименом тексту Едварда Бонда, дуодрами написаној 2002. године, акопродукција је међународногфестивала„Котор арта” и Црногорскогнародногпозоришта. Бондова „Егзистенција” представља ехо Артоовог позоришта суровости у погледу експлицитног, огољено сировог и метафорички снажног разрачунавања са дометима цивилизације виђене као опскурног зверињака, дивљачког ринга у коме се немилосрдно боре најмрачнији слојеви људске природе. Драма се одвија између два лика, Икса и Тома, агресора и жртве, а почиње провалом Икса у Томов стан са намером да га опљачка. Смисао овог напада се постепено усложњава и постаје симболичко полазиште копања по тамним лавиринтима људске агресивности, најдубљим подрумима садизма, односно истраживања узрока незадрживог чињења зла.

Представу редитељке Радмиле Војводић дефинише сведеност и крајња чистоћа сценског језика, као и изузетна продорност њене атмосферичности. Веома је битан чулни план, бујна присутност аудитивних, визуалних, мирисних елемената. Узбудљиво је створен један тотални сценски израз који безобзирно напада гледаоца, не даје му мира, подстичући га тако на дубинско разматрање тема које се постављају – креације и деструкције, Ероса и Танатоса, еденске невиности и цивилизацијске корумпираности. Такође је врло занимљиво експериментисање са гледаочевом перцепцијом. На пример, представа почиње дужом сценом у мрклом мраку,где је публика изложена прегласним, претећим звуцима,чији извор не може да види. Та ситуација изазива необичан страх због недефинисане угрожености, невидљиве, а врло присутне опасности. На тај начин се продире у сферу емоционалности гледалаца,што је посебно значајно у контексту тематике представе. А сакрални простор которске цркве Светог Духа,у коме се представа игра,кључно доприноси убедљивости укупног доживљаја, због јасног контраста који се постојано гради;мир, хладноћа, специфична акустичност и трансцеденталност амбијента цркве наглашавају значење деградације хуманости и консеквентна трагања за ишчезлом невиношћу и заборављеном врлином.

Ликове Икса и Тома играју изузетни млади глумци, студенти Факултета драмских уметности на Цетињу, Момчило Оташевић и Александар Радуловић. Они врло ефектно, са импозантном самоувереношћу, без икаквог грча или сумње, слојевито, психолошки утемељено ина моменте фино театрализовано играју архетипове агресора и жртве, дискретно утврђујући сложен механизам људске бестијалности. Избор да млади глумци играју ове ликове може се довести у везу са Бондовим данашњим уверењима о стању савременог друштва и театра. Едвард Бонд је већ годинама, по сопственом избору, одметник од институционалног британског позоришта,јер сматра да је оно безнадежно корумпирано и да као такво неминовно мисинтерпретира драмску традицију и истину уопште, да је комерцијализује и вулгаризује. Зато се његови новији комади не изводе на професионалним британским сценама, већ их Бонд често сам поставља у оквире едукативних театарских група,које раде са студентима са циљем њиховог образовања, кроз драму. По његовом мишљењу,у том избору се налази спас театра, дакле изван институција упрљаних врло сумњивим стандардима, али и пут оздрављења друштва, кроз едукацију младих људи, подстицање њихове креативности.

Сценски текст которске представе не чини само Бондов комад „Егзистенција” већ су му додати и делови из Бондових предавања о правди и неправди, посусталој људскости и галопирајућој анималности у нашем предаторском времену либералног капитализма. Овим разорно моћним реченицама које се изговарају на самом крају представе, под алармантно јарким светлима, памфлетски директно се печатира смисао претходно изведене дуодраме. Без тог снажног финалног исказа представа би била непотпуна, недоречена. А те узнемирујуће стварне, изазовне тезе понављају се попут рефрена, као истина која се неумољиво враћа, као бумеранг, све док се са њом директно не суочимо, док је не признамо и не усвојимо.

Ана Тасић